www.youtube.com/watch?v=XNTun_1mc9I

(- -)

;)

Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
(Dusko Radovic)

http://www.myvideo.de/watch/5994521/Johnny_Cash_Ring_of_Fire

Ja bih bio sve;)
Ja bio bi...?
Danas budi ovde,budi samo tren
danas samo budi beskonacna,
ja ću biti deo,ja ću biti sve...

Danas biraj dodir,samo pogled nem
danas budi sav moj kraj,
ja ću biti deo,ja ću biti sve...Keve mi:)

Danas pusti vreme,sve prolaznike te
danas budi samo osmeh.

Danas me zovi,samo tada ne mrem
danas budi beskraj,
ja ću biti deo tebe.

Danas me podseti,na oblake na sne
danas budi samo reč,
ja ću biti sve;)

Danas budi istina,voleo bi te
danas budi,možda sutra...
ja ću budem ,budem,budem????

Zurim!!

Sutra nije misterija. Ono se rađa iz juče i sad. Kako seješ, tako ćeš i žnjeti. Da jeste misterija, to bi značilo da sad nema smisla, jer ne možemo u njega inkorporirati ono što će se posledično razviti sutra. Sutra je plod od sad, čije je seme juče. To je moje viđenje, nemam ništa protiv različitih pogleda na isto.

Dodala bih da je „Pesma vilenjaka” veoma lepa, ali je na mene najjači utisak, od onih koje sam imala prilike da pročitam, ostavila ona u kojoj se pominje Balkan.

Pozdrav svima koliko vas ima:)

ću te zenim i ću ti pravim dijete pa nek ide zivot:)

ne znam zašto ljudi uvek misle da kroje svoju sudbinu i da je ko poljoprivreda šta sejes to i znjes, jer čak i kod setve može da ne iznikne ništa ili poplavilo ili izgorelo, a prošli smo i kroz ratove tako da bi trebali neki drugi vidik da imamo i da znamo da svako sutra može da bude i misterija...

Ako je svako kovač svoje sudbine, onda su sve one stotine hiljada koji su se 91 i 92 budili u opkoljenim gradovima bili idioti? Oni koje je UDBA kupila u tri noću i slala na Golać, jer su prosto išli na živce lokalnom sekretaru partije - i oni su krivi za svoju sudbinu? Oni koje oduva Cunami? Zemljotres? Mala Milica Rakić je sebi skovala sudbinu da je NATO zveri rastrgnu? Ili oni sada u libijskim gradovima koje polivaju mesecima? Na žalost, lista primera je predugačka...
Veće obuhvaća manje i ako je sudbina džaka žita da ide u vodenicu na mlevenje, onda svako zrno u tom džaku ide na mlevenje. Bilo na dnu, ili na vrhu džaka...
Stara grčka poslovica glasi: „Čovek pravi planove da bi zasmejavao bogove...”
Ali mnogima je u interesu da ljude ubede kako su ONI odgovorni za sve što im se dešava. Tako umanjuju mogućnost pobuna - između ostalog. Tako dođosmo do logike u kojoj su Srbi krivi što ih je NATO okupirao i bombardovao. Kao - oni se podrazumevaju, a mi smo sebi krivi...
Žrtva silovanja je kriva jer nije silovatelju dala sama, nego se on morao patiti oko nje, pa je za povrede sama kriva? Nije umela da kuje????

ni na kraj pameti mi nije nikada bilo da krivim druge. Ali cinjenica da sam se ugasila stoji zar ne? Cija je krivica, to vise nije ni važno. Važno je da smo se nekada volljeli.

A što se tiče prve zamjerke...ili sam bila slijepa kod ociju ili stvarno nisam dozivjela da je on ugasio prije mene. Ali mene ne treba slusati, ja vazda o svemu najbolje mišljenje.
Istina je da ja u stvari ne mogu voljeti nikoga ko mene ne voli. Mgu da se potrudim samo iz razloga sto pokusavam da nađemsvoju krivicu ali onda se umorim i ugasim. I obično kažem:„ ma ...es ga sad, koga je vise briga ko je i šta je uradio”

svaka ljubav prolazi kroz strepnju, euforiju, zadovoljstvo, mir...i odatle može u nebo a može i u pm da izvines.

Ako ode u pm, onda nastaje proces zaljenja, bez obzira ko je kriv. To ti je kao kada neko umre pa zalis.

I ne, ne pricam ja o krivcu, to tako tvoje „usi cuju” a zašto, sam ti znaš razlog, ja samo tvrdim da jednom kad ugasis, nije vise važno ko je prvi, zapaliti se ne može ponovo.

bar kod mene.

Da, tako biva kad se simboličko-metaforički govor čita bukvalno. Onako kako piše, ali onda se gube iz vida i kontekst i smisao kog ona vrsta govora supsumiraju, pa nastaju ovakvi nesporazumi.

Ako je danas sreda, juče je bio utorak, ali ne samo utorak nego i sve vreme koje sam proživela, a kojem sam stekla neka znanja,veštine, sposobnosti, rečju iskustvo i teorijsko i praktično. To je u svakom čoveku u današnjem danu, u sad. Zato može da vezuje pertlu ne razmišljajući o tome. A kad se pertla pokida ne pada u trans, jer zna da je dovoljno da ode i kupi nove, ako već nije, planirajući kućni život, pripremio rezervne pertle za omiljene patike.

To za svakodnevne, uobičajene tokove.

Isto vredi i za vanredna zbivanja u životu, koja se ne događaju svakodnevno inače ne bi bila vanredna. Niko me nije učio šta da radim kad se nađem u nekoj od mnogih vrsta smrtne opasnosti. Ali kad me je Šiptar na Kosovu jednom rukom podigao u vazduh, u tom sad, dok je trajalo, znala sam kako je najcelishodnije da se ponašam da bih izvukla živu glavu. Nisam planirala niti predvidela takvu situaciju, naprotiv, bila je potpuno van mojih spoznajnih kapaciteta. Sve ono što sam u to sad unela iz „juče”, sublimiralo se u novi kvalitet koji je omogućio preživljavanje u nepoznatoj situaciji.

Možda bi neko mogao i predvideti da će mu se dogoditi takvo iskustvo, pa isplanirati kako da se tada postavi, ja sam za to glupava, brojne moguće situacije su u mom životu bile van sfere znanja da uopšte postoje, ali sam se, hvala onom „juče”, u svakoj snašla dovoljno dobro da ne ostanu trajne štetne posledice. I, sve bez plana, gle čuda!

Ako je reč o nepredviđenim događajima na koje ne možemo ni na koji način unapred vremenski locirati, uzmimo za primer zemljotres koji je u debati pomenut. Kad je zaljuljalo, jedva sam dete iz kreveta izvukla, jer dok pružim ruku udesno, gde vidim da je, krevet je već ulevo, pa trči tamo, trči vamo, nekako je uhvatim ispod ruku, s leđa i stanem pod štok. To se radi kad nemaš kad da se skloniš napolje, dovoljno daleko od zgrade. Parket škripi pod nogama, garderober kreće da pada ka nama, ja jednom rukom držim parket, drugom garderober, ali gledam u parket, ako počne da propada patos da mogu ostati na komadu betona koji se neće odvaliti. I sve to, bez plana i pripreme. Hvala iskustvima iz „juče”.

Opkoljeni u gradovima nisu bili idioti. To su bili ljudi koji nisu imali dovoljno informacija u svom „juče”. Ali su zato iz tih gradova evakuisani oni čije je „juče” bilo drugačije. Znam, npr. kad je iz Splita poleteo avion ka Beogradu, sve Srbi unutra, i znam ko je sve od tamošnjih Srba bio na tom poslednjem letu. Tokom opsade onog velikog ruskog grada, u drugom svetskom ratu, na hiljade Rusa je umrlo od gladi i hladnoće, ali to su kolektivne nesreće kojih nije lišen ni jedan narod, što najbolje znaju profesionalci ratnici, ja sam za tu oblast duduk jer sam žena. Ali, istorija, koja mi je za nijansu bliža, puna je takvih „juče”.

Nisam ja došla do logike po kojoj su Srbi krivi što ih je NATO bombardovao, Mobilni. To je tvoj misaoni put. Ja sam tada, kao Srpkinja, odbila ponuđeno plaćeno odsustvo koje je Srbija dala svim mamama čija su deca mlađa od šest godina. Bila sam na poslu, a učestvovala sam u pisanju knjige „Sila i pravo” u kojoj sam iskoristila vlastito poznavanje međunarodnog prava - pa i ratnog, da bih dokumentovala da je to akt agresije i mnogo toga u vezi sa tim, neću dalje da pišem, mada knjige više nema u prodaji. Zbog toga sam sebi zatvorila neka profesionalna vrata, ali, kako reče Arsen Dedić, dug je put od ubeđenja do love. Ja svoja ne prodajem.

Oko zasmejavanja bogova... na temu planova... Gospod je potpuno planski stvorio svet, znao je šta će da radi kog dana, a kad će da predahne. To se zove organizacija rada, iz koje proističe, u nizu raznih organizacija, planiranje dana. Moguće je isplanirati nekoliko dana unapred, uz ostavljanje prostora da nešto verovatno neće biti tako. Ali, kad je reč o dužim stazama, ko pravi planove taj se zaplete kao pile u kučine. Pametni ljudi, kad je o budućnosti reč, na osnovu juče, po svojoj meri, projektuju vlastiti strateški pravac kretanja. Zato u „sad” ne lutaju, jer stateški pravac je kontekst u kome žive, a prožimanje konteksta i trenutka je zaista za filozofsku raspravu. Stefan Milenković je od treće godine svirao violinu jer je uživao i tada nije znao, samo je osećao, da bi već nekoliko godina znao šta mu je strateški pravac: da postane to što jeste. Da li su se njemu smejali bogovi? Nisu, jer nije u šestoj godini napravio plan. Odredio je pravac kretanja svog života po svojoj meri. A sve ostalo je usklađivao sa tim pravcem. Koliko sam u toku, ako je uopšte verovati medijima, čovek i danas uživa u onome što ima sad, zato što je „juče” proživeo tako da sutra žanje ono što je vas vek svoj sejao.

Mislim da, posle svega, nema svrhe da osvrtati se na žrtve silovanja. Pre svega zato što ovde dolaze i žene od kojih neka možda ima slično iskustvo, ne dao Bog baš takvo, i ne bih da na Romantičnom kutku zagrebem ni po čijoj rani - da bih pojašnjavala svoj životni pogled na ovo ili ono.

Poštujem različitost mišljenja, ali ne cenim imputiranje mišljenja osobe A u mišljenje osobe B. Sigurna sam, međutim, da je do nesporazuma došlo iz razloga kog sam gore navela.

Pozdrav svima, posebno mom drugu Mobilnom;) Znam da sam preterala sa primerima iz ličnog života, ali mi je tema tako inspirativna da sam se malo zanela. Izvinjavam se, šta ću, omakne se ponekad. Lični život čuvam kao zmija noge, ali ponekad naprosto iskoči iz mene, prepadne me i ja ne uspem u tom trenutku da se snađem. Klasična žena!

„al' ja mislim da je jače, da od svega više znači to što mi je duša čista”
http://www.youtube.com/watch?v=kFAkxdworZQ

Ni ja ne delim mišljenje da je svaki covek kovac svoje sudbine. Nasa mogcnost usmeravanje sopstvene sudbine nije potpuno nemoguća ali je uvek određena nasom licnoscu koja je data a ne stvorena. Mi ne biramo sebe i sva nasa „herojska” a takođe i ruzna dela se samo uklapaju u sve ostalo sto nam je dato u koferu koji se zove zivot. Ako sam ja uspesno prošla kroz neko ruzno iskustvo ili neuspesno kroz neko drugo to je zato što je moja psihicka struktura takva a ne moj izbor.

A da ne govorim o kovanju svoje sreće kada se radi o teško traumaticnim zivotnim iskustvima, nalazenju u pogresno vreme na pogresnom mestu i sl…

Meni čak ni razmišljanje o o uzroku tj raspodeli nije najbitnije, iako me vise intrigira od toga da li covek kuje svoju sreću. Ako postoji nešto iznad nas onda „to” zna koliki teret kome stavlja a ako ništa ne postoji onda je sve slučajno i samo je losa sreća u pitanju.

Ono sto me zaista dodirne su tok misli, prolazak vremena, smena raspoloženja i sve ono kroz šta prolaze oni koji svakodnevno ZIVE tezinu koju su dobili. Nebitno da li su se izdigli ili nisu uspeli da se izdignu...jednostavno najbolje sto mogu „grizu” svoju stvarnost.

KAMENI SVATOVI

Jesli li hodala..
dolinom sablasti,
u koraku sputanih Ijubavi?
gde se strast plamena,
bez blagoslova,
smrzla usred kamena...

Gde u vetru
kletva majčina
lelekom odzvanja
u noćima...
kroz vapaj
bezglasnog krika
dok ponavlja:
„Ubila me
strela mahom,
Ak‚ mi Janja
bude snahom...

Jesi li čula
tresak gromova,
kroz varoš Đavolju
kad se prolama.
ko kazna Božija
do kraja vremena...

Za Ijubav grešnika
spomenik dignut,
klesan od kiša i vetrova.
Do oltara
zaustavljen korak,
vekovna tajna
svadbe od kamena...

J.G.”