Ja kada sam zaljubljena ulazim u jaku disocijaciju i to ne ono kao malo, nego pravu, „za popit' ljekova”:) ...dobijem onaj osecaj kao da su oko mene stvari sporije, ili nekada u magli, ili gubim pojedine sekvence...Malo mi poraste anksioznost i pocnem dosta da se znojim, ali nema veze. Kako volim taj osecaj, nema para koje mogu da ga kupe, a tako se retko javlja! A najbolje sto nije izazvan nekim sintetickim go*nima nego je pravi proizvod cistog ludila u koje nas ta neurohemija uvodi. Čini ti se ako padnes ne znaš da li ćeš da padnes ka gore ili na dole :)

Vodena,ok koje znamo,a šta sa onim koje ne znamo...???

...pustit ću te samo još jednom
u dušu da mi zaroniš,
da biser za sebe izroniš
iz mračne dubine
i po tome da me zapamtiš
ovakvog kavog me ne znaš,
šta bi tek bilo da me znaš...?

Salim se.

Pozzz

bodena, bas tako super osjecaj je taj, mada ja nisam dosla nikad do faze da moram bas i lijek popiti hehe :)

Postoji jedan lep citat od Stanislava Lema. Iako je govori o ženi koja nije vise ziva, ja ga iz nekog razloga ne dozivljavam depresivnim već inspirativnim i toplim. Sve vreme se komesaju pomirenost i nada i prekrivaju jedna drugu, to je ono sto mi se posebno dopalo.:) Prevod je sa engleskog, pokusala sam da prenesem atmosferu koju ima originalan tekst.

Na povrsini, bio sam miran. U sebi, ne priznajuci, cekao sam nešto. Njen povratak? Kako sam to mogao da cekam? Svi znamo da smo materijalna bica, podlozna zakonima fiziologije i fizike i da ni snaga svih naših osecanja kada se udruže ne može da pobedi te zakone. Sve sto možemo je da im se prilagodimo. Stara bajka o ljubavnicima i pesnicima u vrtlogu ljubavi koja je jača od smrti, ona „ finis vitae sed non amoris ”(ljubav se nastavlja posle smrti) je laz, besmislena a čak nije ni zabavna. Da li stvarno covek mora da se pomiri sa tim da je samo sat koji meri protok vremena, ponekada neispravan, ponekada ispravan, koji stvara bespomocnost i ljubav onoga casa kada ga tvorac navije?

Da li moram da nastavim da živim okruzen predmetima koje smo oboje dotakli i vazduhom koji je disala? U ime čega? Njenog povratka? Nicemu se nisam nadao. A opet sam živeo u nadi. Od kada je otisla, to je sve sto je ostalo. Nisam znao koja me postignuca, zamke ili muke cekaju. Nisam znao ništa a ipak sam istrajao u veri da vreme cuda nije proslost.