mislim zreliji i iskusniji ljudi znaju to i svako ko je imao vezu duže, neku od par godina zna to a medicina je dokazala da se taj neki koktel koji se na početku jedne veze pojavi traje maksimalno 4 do 5 godine.
sad mora da kažem da su dve godine prebrzo da bi se početna i prava ljubav izgubila.
ona se samo stisa, ja bih naveo neki period od 7-8 godina a kasnije kao sto je objašnjeno predje u drugu fazu ja to nazivam visim nivom, pa taj visi nivo budi neku drugu ljubav koja nije ista ko kad se u pubertetu zaljubis i zavolis.
sad sto si mladji sve ti je lepse i lakse u zivotu i sve mislis tad si voleo tad si ovo ono...
ne tad samo nisi znao šta ima još iza tih početnih neobaveznih mladih lepih nezrelih godina.
i kad udjes i stabilizujes taj visi nivo veze/braka tek tad svatis da je to prava ljubav...

L.

Slazem se da je ljubav najlepsa kada postane jednostavno dobar osecaj sto si sa nekim i osecaj da smo napravili pravu stvar. Bas na tu temu je napisan jedan odličan blog, već nekoliko dana želim da ga postavim a nikako nisam imala gde. :) Skinuto sa Teslia.

„Dvadeset godina. Danas, 27. jula, moj muž i ja slavimo 20-godišnjicu braka. Slavimo? Hmmm. On je negde na severu Evrope a ja u našem domu...

Razmišljam o njemu, o svemu sto smo doživeli i proživeli.

Bilo je puno toga lepog – troje dece - najstarije, eto, zavrsilo srednju, upisalo fakultet. Srednje, još malo pa mala matura, dobra duša koja svakome hoće da pomogne. Najmlađe nas je spojilo, zbližilo, okružilo ljubavlju.

Svašta smo preturili preko glave za tih 20 godina. I lepoga a i onog ne baš toliko. Neke sitnice su nam postale važne a neke krupne stvari bacili smo u fioku u kojoj držimo nevažne sitnice.

Rasli smo i razvijali se. Svako ponaosob i zajedno. Sazrevali smo, starili – kako god da se kaže, suština je ista. Menjali smo sami sebe i jedno drugo. Svesno a često i ne baš. Neke promene smo želeli a druge su se jednostavno desile. Željene ili ne – bile su tu. Mi smo morali da im se prilagođavamo.

Neke su nas stvari udaljavale a neke prosto terale da vodimo računa jedno o drugom. Očigledno je više bilo ovih drugih. Ili smo one prve uspeli da preobratimo u druge.

Dok sam bila devojka, misila sam da neke stvari nikada, ni po koju cenu neću moći oprostiti svom partneru. A oprostila sam. Pred životnim iskušenjima nisu više bile tako važne i strašne. Opraštao je i on meni. I to neke stvari koje ja njemu nikada ne bih oprostila. Ne bih mogla preći preko njih i nastaviti dalje . A on je mogao. Uspeo je.

Posle dvasdeset godina mogu da kažem da čoveka koji ih je proživeo zajedno sa mnom cenim i poštujem mnogo više no na početku našeg braka. Upoznala sam ga, doprla do dubina koje su mi bile, a i danas su, putokaz da postanem bolji čovek.

I volim ga. Ne onako kao prvih godina našeg zajedničkog života. Volim ga kao svakodnevicu bez koje ne mogu da živim, kao prošlost koja je ispisala knjigu za budućnost koja nas iščekuje, neizvesna kao jutarnja magala kroz koju se probijaju zraci sunca.

Nije sve bilo idealno u tih 20 godna. Još toliko toga sam jednostavno zaboravila. Verovatno tako i treba. U sedim vlasima razaznajem brigu kojom je ogrnuo našu porodicu. U borama zabrinutost i sve misli koje su njegovom glavom letele danima i noćima. Ipak, iz njegovih očiju još uvek iščitavam ljubav. Osmeh me razoruža a nežan poljubac...

Idemo dalje – dan po dan. Do sledeće godišnjice. I sledeće...”

No1, bilo bi fino da je prica moja, ali nije.:)

Sto, šta sam rekla?

Prica je lepa i poucna i pokazuje da je jedini koliko toliko siguran put za sreću ljubav i međusobno prilagodjavanje o cemu tekst dosta govori.

Ili, sto bi moj cale rekao, kratko i jednostavno:
'Ozenio sam mamu iz pravih razloga i oboje smo želeli da nam brak uspe.'

Uvek sam sa velikim postovanjem gledala na ljude koji su se upoznali relativno mladi, zasnovali brak, stvorili neku lepu istoriju i, kao sto tekst kaže, teskoce uspeli da pretvore u pobede. Svako može da bude pametan sa 40 ili 50 godina...pa nisu dzabe vlasi osedele. Ali nešto su oni koji su opstali u turbulentnim godinama, vremenu kada je mlado srce podlozno raznim iskusenjima, kada je covek zbunjen, nesiguran šta želi a toliko toga mu se u zivotu još uvek nudi da proba i razvili se u zrele, nasmejane i dobre ljude. Osecaj sreće jeste bitan i u tom smislu su neke stvari i godine nebitne, ali postoji još nešto a to je potreba da se oseti snaga duha koja nije laka da se izmeri kada si u zivotu već toliko prosao i video da te malo toga može sustinski iznenaditi ili iskushati.

Zato sam i postavila blog. Volela bih da sam ga ja napisala. Iako nisam, posto neizmerno cenim mlade ljude ili jednom mlade ljude koji su znali da povuku poteze ozbiljnih i odraslih ljudi uvek pokusam da nekako skrenem paznju na te price, iako paznju verovatno vise skrecem sebi nego bilo kom drugom. Ali, eto, bar si ti primetio i procitao:)

ljudima samo dosadi da pricaju o ljubavi. ona se ne gasi, ako se ljudi vole. alergija me spopada kad procitam ljubav, zato i nije sve procitano. duboko verujem u ljubav i da je mooguca, unatoch svim mogućim okolnostima. sreću se ljudi koji zrace ljubavlju. a seksualnost je možda nešto drugo. moji roditelji su se voleli da zadnjeg dana. otac je majci reka pre neko je sklopio oci, N. ljubavi moja, a bili su dugo zajedno... nije ništa pravilo, i ništa nije apriori.