Šta vam smeta u rečima „volim te”?!

Šta meni, dakle, smeta u te dve reči?

Skoro pa sve.

Kao, ne želim baš da kažem kada sam poslednji put te dve reči izgovorila, bilo kome, jer bih se zaista totalno smorila i poverovala u tu priču o poluinfantilnosti, koju ljudi povremeno pominju kada se o meni radi, mada zapravo potpuno neosnovano, ako se uzme u obzir da ja apsolutno nisam čovek sklon da trčkara svetom rasporene unutrašnjosti, govoreći univerzumu: Ej, ovo sam ja, pogledaj me!

Ne želim da me gledaju i zagledaju. Spoljašnjost – to je ok. Možete da je zagledate, da zavirujete sa svih strana. A unutrašnjost… oh, tu je pristup pretežno zabranjen. Postoji, zapravo, jedan deo koji tako stoji na izvol’te i koji svako može da dirne, ne zbog toga što mi nije bitan, već zbog toga što mi je lakše da sa samom sobom dišem onda kada ne moram sva u sebe da se zaključavam. Ostatak moje unutrašnjosti biva prikazan samo ljudima koji su mi izuzetno dragi (koje izuzetno volim, ‘ajde). Mogla bih da poverujem da u svemu tome ima i komad samoživosti i sebičnosti. Razmatrala sam i tu mogućnost, stvarno jesam.

Kao: ja zamišljam da je sve u meni beskrajno dragoceno pa to tako brižljivo čuvam, pokazujući se samo odabranima.

Malo mi to zvuči besmisleno, ali ostavljam tu mogućnost otvorenom.

Ono što pokušavam da objasnim, Andrić je divno i mudro nazvao emocionalnim egzibicionizmom. I u te dve presjajne reči staje gotovo sve ono čega se ja gnušam.

Ali, ‘ajde, valjalo bi krenuti od sledećeg…

Kada je „volim te” ok stvar za izreći:

- kada to govoriš mami/tati/sestri/bratu… (i rodbini koju istinski voliš, a ne onoj u čijoj se blizini ježiš zbog ponovnog suočavanja sa ljudskim idiotlukom.)

- kada to govoriš prijateljima – onima koje istinski voliš, dakako, a ne onima koje poznaješ mesec, dva i tri.

- kada to govoriš čoveku sa kojim si u romantičnoj ljubavi. (Ne kao istinski romantičnoj, već se to tako naziva, znaš…) I ne posle mesec dana. I ne posle dva meseca. I ne baš ni posle tri. (U mom slučaju – to je najčešće nikada, ali ja ionako imam poluinfantilnost svoju da se njome branim…)

- kada to govoriš svom kućnom ljubimcu. (Njemu je to ok reći i posle nedelju dana, čak!)

Zvučalo bi bizarno kada bih ja sada rekla da za reči „volim te” postoji i neki vremenski okvir, ali zapravo je vrlo smisleno reći da postoji. (Ili možda ja samo nisam u dovoljnoj meri romantično biće, pa ne uspevam da poverujem u neke ljubavi na prvi pogled i sve te, oh, tako divne, moguće i čoveku svojstvene stvari!)

Prosto, mi ne možemo da nekog volimo za mesec i dva. Može nam biti drag, baš baš jako drag, beskrajno drag, ali ne možemo da ga volimo, tako duboko, predano, istinski.

Stendal je o ovim stvarima vrlo lepo pisao.

Čika je naveo četiri vrste ljubavi, objašnjavajući kako ih postoji još mnogo, ali kako su u pitanju tek nijanse:

1. ljubav – strast (za moj pojam objašnjenog – u knjizi nedovoljno objašnjena.)

2. ljubav – ukus (čista, ona koja je više romantična nego strastvena, ona iz koje „ispada” svaki komad neprijatnosti, nelepog, koja se dovodi u pitanje čim nelepo postoji, zapravo.)

3. fizička ljubav (na nagonu zasnovana, dakako.)

4. ljubav iz sujete (u koju on, vrlo smelo, svrstava većinu naših ljubavi, što, bez obzira na sav talenat za idealizaciju, nije baš rečeno s preterivanjem.)

Dalje, čika Stendal objašnjava način na koji se ljubav rađa, navodeći „slike” onoga što se „događa u duši”:

1. divljenje

2. „U sebi se kaže: ‘Kakvog li uživanja ljubiti to stvorenje, primati poljupce od njega!’ itd.”

3. nada (ispituju se potencijalne savršenosti, uglavnom se dešava popuštanje nagonima i dr.)

4. ljubav se rodila

5. prva kristalizacija

6. sumnja koja se rađa

7. druga kristalizacija (u kojoj se traži potvrda za „on/ona me voli”)

Čika Stendal nadalje objašnjava kako između broja 1 i 2 može da prođe godinu dana. Između broja dva i tri – mesec dana („Ako se nada ne pojavljuje brzo, neosetno se odustaje od broja 2, kao da donosi nesreću”). Razlika između 3. i 4. stepena vrlo je suptilna. Nema razmaka između broja 4 i 5. „Njih može razdvojiti samo intimnost.” Između broja 5 i 6 može da prođe nekoliko dana, što zavisi od smelosti i žestine karaktera. A između 6 i 7 nema razmaka.

Pretpostavimo da je reč „kristalizacija” ostala nejasna, iako naslućujemo njen smisao.

Čovek je, dakle, i kroz ljubav sklon da idealizuje voljeno biće (ili ljubav samu), pa čika Stendal (meni izuzetno mio) naglašava kako se ljubav može smatrati pravom tek onda kada „pobedi” obe kristalizacije.

U prvoj shvatamo nesavršenosti voljenog bića, „odvajamo” se od njega na poseban način, preispitujemo svoje/njegove odluke itd., dok u drugoj kristalizaciji (do koje se uglavnom dolazi već nakon prve – kada se sumnja izrodi) preispitujemo samu ljubav koju osoba potencijalno gaji za nas.

(I ne mogu više da vam prepričavam Stendalove mudrosti. Čitajte ga. Fin je momak.)

I on je, dakle, mudro naveo kako između broja 1 i 2 može da prođe godinu dana. Dabome, nimalo slučajno. Utvrđeno je da zaljubljenost traje do šest meseci, što će reći da ljubav pre šest meseci ne mora baš nužno da se rodi, mada se nama, naravno, može činiti da je ona već uveliko prisutna.

U zaljubljenosti imamo grčevitu potrebu za čovekom na koga je zaljubljenost usmerena. Mislimo na njega milion sati dnevno, čeznemo za poljupcima, dodirima, seksovima, razgovorima, blizinom… U ljubavi prihvatamo odsustvo voljenog bića. Ono nam je potrebno, ali ne osećamo kao da „gubimo vazduh” kada nije u našoj neposrednoj blizini i dr.

(A „gubimo vazduh” je upravo dobar izraz jer predstavlja samu fanatičnost osećaja zaljubljenosti, koji upravo zbog svoje silovitosti dovodi do toga da nam se čini da ono što je zaljubljenost liči na ljubav.)

Kada se govori o ljubavi i seksualnoj želji, ona je pak burna sama po sebi i teško da ume biti suptilna na onaj način na koji ljubav jeste. (Kada je nagon zdrav, dakako.)

Pomalo se, dakle, bližimo odgovoru na pitanje: „Zašto nije ok reći ”volim te„ nakon pet i deset nedelja poznanstva?”

Zašto što je besmisleno. Tačka.

Neko bi, ne bezrazložno, ovde postavio pitanje – zašto su meni, eto, toliko važne te dve mizerne reči kada su one samo reči? I to pitanje bilo bi skroz na mestu.

Ja zapravo živim od reči (što u budućnosti posebno planiram) i rečenica „ljude čine dela, a ne reči” meni nikada i nije bila sasvim prihvatljiva, jer je reč, onda kada je oštra i kada je istinski iz same srži bića proistekla, već sama po sebi materijalizovana misao, i kao takva ne može biti bezvredna. Naravno, svet bi bio nešto drugačije mesto kada bi ljudi govorili samo one stvari koje misle, pa ni ja nešto posebno ne ispadam iz te skupine koja je sklona da rečima „zatrpava” nekolicinu svojih osećanja i pomisli. Ipak, često se odlučujem za govorenje onoga što osećam i mislim, pa, kao, nalazim da mi to daje za pravo da o rečima govorim kao o beskrajno vrednima.

Moja profesorka psihologije objašnjavala je kako kada nešto „porečimo” (materijalizujemo u reč) – mi to nešto, ujedno, „oživljavamo”. (Reci drugom čoveku „Tužan sam” i uz njegov saosećajan pogled i tvoju materijalizovanu misao, potencijalno će tuga biti još postojanija.)

Ali, ‘ajde, još malo o važnosti reči: