TUŽNA ŽENA...
Stajala je na prozoru i u zamagljena stakla gledala,
A jedna za drugom, lagano, suza se redala,
I niko je nije spazio, svi, svi su se smejali,
Dok je Ona u hladnom stanu, oni su se vani grejali.

Njene paralizirane oci krila su debela stakla,
I živela je tako teško, između raja i pakla.
Deca su je smatrala ludom, ali nije ona tome kriva,
Njene su ruke milovale ranu što bukti živa.

Ja je posmatram danas, ništa se promenilo nije,
Al' osecam duboko u sebi još veću tugu da krije,
Prolaze godine i sama je, senke svoje postaje sena.
U zagrljaju smrti što kuca, nestaje jedna žena.

Zašto je svet tako zao i nanosi sam sebi rane,
Koliko će žena cekati, srećne, buduce dane...
Iz dana u dan je boli i gubi se i poslednja nada,
Na kraju će ostati sama, na trgu nepoznatog grada.

Ja pišem o tužnoj ženi, al' ko da me cuje,
Kad glasovi druge slušaju, kad glasovi samo bruje.
U ruci mojoj cvet, sa pesmom ću ga dati,
Jednoga dana i ona će se znam ipak nasmejati.

Još je posmatram sad i čini mi se da place
Da atomi tuge kroz njenu dušu zrace.
Iz dana u dan je vidim i prolaze godine sve,
Što skrivaju bol, što mržnju joj donose.

I kada prodju dani, kad prozor ostane sam,
Proćiću kraj njena groba, još jednom cvet da dam,
Sesti minut il' dva, u ruci zemlje šaka,
Devojko zbogom sada i zemlja ti laka...