И не, не у оном на образ.
Не о оном пољупцу који је пао из чисте радозналости, да видите какав ће бити...или какав ће му бити УКУС...јер знам да сте бар сто пута, када сте видјели да се неко љуби рекли...„ БЉАК...”

Не, причајте ми оном пољупцу који је остао заувијек са вама, онај који вам је стварно претворио кољена у маслац, онај који вам је баш окренуо стомак напоако, не знајући бил повратио...бил плакао...или би се смијао...

Јесење лишће, мени 19 година и рат у пуном јеку.
Имао сам дјевојку, али се никада до тада нисмо пољубили „за праве”, што но кажу.
Држали се за руке, лежали на трави, пољубих је који пут у образ...али никад „ као што треба”.
Ма сва патетика која ме и дан данас чини срећним.

Био сам у униформи, рат у пуном јеку, и морао сам ићи у неки други град, од нашег, да се борим.
Стајала је испред мене, непомично.
Незаборавна моја црвенокоса мала, са пар пјегица на носу...

Ни ријеч се није рекла.
Није требала.
Знали смо...ово је можда крај свега.
Нас.
Живота. Било чега.

Само смо се пољубили.
Небо је у једном тренутку постало црно, прекрио ме амбис - да би ме у слиједећем тренутку обасјала таква свјетлост коју никад нисам видио до тада.
Насмијао сам се.
И она.

„ Надам се да ћу те поново видити ”.

Окренуо сам се и отишао, не окренувши се, бојећи се да ћу застати у сопственим корацима.

Нисмо се никад више видели.
Она је погинула. Ја сам остао жив.
Постоји само једно гробље да ме подсјећа да је уопште икада била жива.
Нема слика

Само сјећање на пољубац.

И чудан осјећај губитка када видим јесење лишће које ме је дошло посјетити...

Рече Бато и изађе из куће...

А ви?
Имате ли ви сећање на први пољубац?
Онај који вриједи?