Pozdrav.

Ova tema verovatno i nije za RK, ali sam nocas sanjala nešto sto mislim da ima poucnu poruku, a i obecela sam da ću da podelim :)...ako i vi sanjate ludacke snove, eto prilike da spojimo druge svetove

...

Jedna osoba i ja se nalazimo u gradskom autobusu. Osoba u snu je zenskog pola, mada joj je lik bled i ustvari može da bude bilo ko; poenta je u tome da nisam krenula sama. Autobus je pun ljudi, sto je meni malo cudno s obzirom da je ovde gradski prevoz uvek polu prazan, ali to mi nije bilo toliko bitno. Autobus je krenuo i ja sam pocela da posmatram face...stare, mlade, izgubljene, zamišljene, izborane.. Napolju je mrkli mrak, verovatno malo pre ponoci i jako je toplo.

Prvih par stanica od kako smo mi usle autobus bi stajao i otvarao vrata i ono sto sam primetila je da ljudi samo ulaze a niko ne izlazi. Osoba do mene manje vise ništa cudno ne primecuje, dok meni mravi pocinju da igraju pod kozom.
Vozac pocinje da vozi sve brze i prestaje da staje na stanicama. Ja se okrecem oko sebe i one face koje su na početku izgledale manje- vise obično su dobile potpuno odsutan izraz lica. Kao da niko ništa cudno ne primecuje, kao da im ustvari odgovara sto bus ne staje ili to ocekuju. U jednom trenutku, kada shvatim da je autobus poptuno van prave rute i otisao van grada u još veci mrak, ja nekako osetim da će sada da stane i da je to poslednja stanica na kojoj staje. Posle toga nema nazad. Uhvatim osobu pored mene za ruku i bukvalno iskocimo iz busa. Interesantno je da je ona i dalje kao malo hipnotisana, sto je meni u tom trenutku donekle nebitno posto znam da moramo da se izvucemo odatle i nekako vratimo u grad i na to sam fokusirana.

Prostor u/na kome smo se nasle je kao neko prigradsko naselje, bas kao poslednja stanica na kojoj se u daljini vide svetla grada i oko nas je zemlja prekrivena grbama, kao neka vrsta malih brdasaca svuda okolo...ništa slično bilo cemu sto sam do tada videla. Ok, predjemo mi nekako preko te zemlje i dodjemo do jedne ulice koja je osvetljena. Oko nas su neke prodavnice, napustene, zapustene, ma sve je tuga i očaj. Pamtim jednu prodavnocu cipela u kojoj nije bilo prodavca ali su gomile cipela bile poredjane na gondolama ispred vrata. Neke cipele su stare i do 100 godina, kaljeve, masne, iskrzanih koza, prasnjave. Osoba pored mene pocinje da ih dodiruje i maltene da se odusevljava „kako su lepe kozne cipele”. Ja je gledam kako prosto u polu snu daje neke komentare nevažne za situaciju u kojoj smo umesto da se fokusira da se gubimo iz tog pakla!! Ja uzimam mobilni da pozovem taxi, mada ne znam šta bih rekla taxisti gde smo, a telefon mi daje sms: Unesi sifru. Ja posmislim !@#$ (mada mi je ustvari odavno jasno gde smo i blizu koga smo) ubacim neku reč i na fonu mi se pojavi poruka pozdrva.

Kao sto rekoh, ja već odaaavno znam da je to demon (mada demoni služe i kao opomena tako da ih ne treba uvek shvatati bukvalno i kao samo zlo), ali znam da nas neće povrediti i da on nije tu zbog mene već da poruci nešto.. Ok, ja pitam šta želi i on mi na to posalje poruku koja je ustavri „lajt motiv” celog sna. Poruka je (otprilke) sledeća:

'Cao. Ti znaš šta treba da porucis kada se vratis, zar ne?'

Ja: 'Znam'

On: 'Da. Poruci da svako treba da cuva sebe i ono sto ima, jer stvarnost može da bude i ovakva i mnogo gora.'

Telefon mi tada ponovo dobije normalan signal i tada sam se probudila.

..

Cuvajte sebe! :)