Pročitah na donjoj temi da Labudica pominje neku koja je imala dugu vezu, pa sad sama čami i boluje...verujem da svi znamo po neku takvu sudbinu. Jedan moj rođak, kao momak je živeo kod nas. Upoznao devojku iz našeg mesta i ne da su se voleli, nego je to bio cirkus jedan. Ljubav kao iz filmova. E - raziđoše se oni, kao i većina takvih „explozivnih” ljubavi. Ona se vrlo brzo udade, za drugoga naravno, on ode negde u inostranstvo. Oženi se i on...oboje dobiše decu. On se nakon nekog vremena razvede...E...prošle su decenije...on već, može se reći spada u starije ljude. Zove mene da mu nađem NJU, da mu saznam gde živi i kako je, jer su izbeglice pa joj ne ume ući u trag. Čitav život je pominje, pati...napije se pa urlikne njeno ime. Onda se smiri...pa opet. Ja je našao-ona još sa mužem. Onda je odustao od susreta. Nije da je baš upropastio svoj život, ali se nije baš ni usrećio. Njegov me sin pitao jednom: „Ama, kakva je bila ta njegova...kao da je zlatna”.
Ima ljudi koji od neostvarenih i ne odživljenih ljubavi naprave mit, neki nedostižni san za kojim se kasnije osvrću čitavog života, do te mere da skoro više i ne žive. Naprave idola od nekog ljudskog bića i onda sve druge filtriraju kroz tu idealizovanu sliku.
Mislim da se oni time samo brane od eventualno nove ljubavi, koja bi im možda opet mogla naneti bol. Iz straha od novog bola, oni radije biraju tugu idealizovane nostalgije i patnje.
Šta mislite, da li je zaista strah od nove ljubavi uzrok takvom ponašanju, ili je to dublje usađen karakterni problem, u smislu: ako smo pali - padu smo bili skloni?