Dal' je to sudbina ili ko zna šta li je...
Još se napominjem da dišem, još sam jako uzbuđena. Ali ipak, najbolje ću sad uspeti ispričati sve što se desilo, jer još osećam njegov stisak ruke i njegov miris. A tek onaj njegov pogled.
Možda bi bilo najbolje da krenem od početka. Raščupana, uz TV sam sedila u kući izgubljena u vremenu, sva u svom elementu. Nisam imala pojma koliko je sati ustvari. Odjednom, telefon zazvoni.
-Hallo ?
- Ej, šta misliš da idemo malo vani prošetati ?
- Nemam ništa protiv. Eto me za 2 minute.

Eh, koliko sam se ja mogla dovesti u red za dve minute. Samo sam svezala kosu, uzela jaknu i izašla.

-Gore ili dole ?
-Idemo gore jednom u životu. - rekoh ja.
-Mogle smo do parka. Znaš da će biti tamo.
- Ne verujem, ali ajde idemo .

Stižemo... Nazirem dosta likova u parku, poznatih većinom. Neko tek dolazi. Tu siluetu, taj hod, svuda bih ga poznala. Odjednom mi se oči napuniše iz nekog nepoznatog razloga. Primetio nas je. Svejedno, odlučila sam da nisam spremna da ga vidim. Niti sam želela da on mene vidi takvu.

- Nećeš mu čak ni rođendan čestitati ? - Upita ona.
- Ne znam. Neću. Ne mogu. Previše je to za mene. Nisam spremna. Nisam očekivala da ga vidim. Daj molim te da idemo.
-Ali video nas je.
- Nema veze, smisliti ćemo već nešto.

I krenusmo.

- Što ako grešim ? Ako je ovo moja šansa ?
- I šta sad misliš pod tim? Lepo ti kažem, idemo. Čestitaj mu i gotovo. - Lili uvek deluje smireno.
- Ne, idemo okolnim putem. Samo da još jednom bacim pogled, i ništa više. Nisam spremna da ga vidim.

I onda... Zađosmo za prodavnicu. A on tu. Uzima loptu. Ko zna da li je on namerno izbacio loptu iz parka, ili je to sudbina . Uveravala sam se da nema povratka. Podsećala se kako se diše. Bilo je teško.
Prišao je. Pružio ruku. Dovraga, to sam ja trebala, ipak je njegov rođendan. Prihvatih je.
- Srećan rođendan. - prošaptah .
Ono što se desilo u narednih 30 sekundi ću duboko u svoje sećanje pohraniti. Jedino sam čula svoje srce, osetila njegov pogled. Sve drugo je nestalo.

- Ideš u park ? - upita me.
- Ne baš. Krenule smo kući.
- Ma daj. Šta ćeš kod kuće?
- I ovo je bilo iznenadno. Nije mi bilo u planu da dolazimo. - kada sam rekla to, shvatila sam da se ipak ono najlepše desi spontano. Planove od sada bacam u kantu za smeće.
- Pa i mogle smo malo. - ubaci se Lili. Potpuno sam zaboravila da je bila tu.
- Daj ajde.. Idemo.. Malo... Samo malo... Da se zezamo... Tražit ćemo da nam upale reflektore.

Ne, mene nije ničega strah kada si ti tu.. Ni mraka.

Ipak, nisam mogla. Možda sam pogrešila, ali sam osećala da se borim za život, da se moram odmaknuti od njega i pokušati disati.
- Sutra ako Bog da. - Odgovorih nakon nekog vremena, kad je on već shvatio da me neće nagovoriti i počeo da se udaljava. Mahnuo mi je. A onda prošaptao :
- Ne može.

Ko zna šta je to doista značilo i kome je to bilo upućeno.
Nije bitno...
Baš ništa nije bitno..
Ništa sem tog sudbonosnog momenta kada je lopta izletela pred nas i on istrčao po nju.

Konačno zajedno.

Ne mogu ti reći što je ljubav ...

Jer ti mi ubrzavaš disanje...
Baš kada toliko toga želim izjaviti, reči gube svaki smisao. Zato ću prećutati jedno vreme i onda staviti tačku na tu cutnju. Možda pogledi i dodir kažu sve.

Jer samo s tobom smeh je smeh.

Sretan rođendan MG.

Znaš ti sve.
A ja ću oćutati najlepše reči koje znam.

„Voli se zato što se voli.
Ne postoji razlog zbog kojeg se voli.” (Paulo Coelho)

Dal' vredi ruku stavljati na isti žar, ondje gde se koža već jednom opekla ?
Dešava se mnogo toga. A baš u toj gužvi, mene malo šta pomera, sem možda njega. I ipak, pomera me upravo to što me ništa ne pomera. Frka živa, eto to vam je to. Neki dan bio prvi dan proleća. Taj datum mi nekako uvek vrati nadu u sve, veru da dolaze bolji dani. Bolje atmosfersko stanje dolazi, to je sigurno. Ali, pored nade, taj dan mi je donio i puno sećanja.
Jedan veliki čovek veli :
„Sa datumima inače baratam slabije, sećanja klasifikujem po sasvim drugom sistemu, pa sad ipak neću uspomene brojiti za stranice starih kalendara, pogrešiću, bojim se. Bilo ih je baš lepih, ukratko. Vredelo je, definitivno. ”
Ja baratam i sa datumima jako dobro, naročito ako su vredni toga da se zaokruže na kalendaru života i da se pamte. Te datume su ispunile osobe koje su i dan danas uz mene, hvala Bogu, a zatim i neke s kojima sam se igrom slučaja, odnosno dok je nebo pomeralo naše konce, razišla. I naravno, lagala bih kada bih rekla da za svima čeznem. Neke bih možda već i zaboravila da nije tih datuma. Ali opet... iz nekih nepoznatih razloga, za nekima se javila čežnja ovih proletnih dana. Eto jednostavno da se vratim makar jedan dan na one klupe, da slušamo zajedno muziku, pričamo i to sve. Eto baš tako. Javilo se. Odjednom. Nebo je opet konce previše naglo povuklo čini se.

Proleće je, a u meni nemir...Nemir vlada!!!

R.