Kad i kad sam otišao od kuće...ta vremena srećna jedva pamtim i ja...kao da neko drugi sjedi tu u zadnjem redu bioskopa i misli o tome...kao da su se junaci tog slavnog filma nekako oslobodili tog filmskog platna i zašli ovamo, u ove sirotinjske i ne tako slavne živote.
I nešto mi se akcije tih delija ne svidješe pa pođoh kući prije nego što se film i završio...još malo pa će ona draga, mila doći s posla...gladna...
Trebo' bih nešto skuvati.
Još kad bih znao kuvati...svijet bi ljepši bio...

Nemoćno sam gledao u one tave i šerpe, u one neke začine na policama koji su usamljeni stajali čekajući da ih se neka spretna ruka prihvati.
A ja...ništa...samo zinuo u ono i ne mrdam...

« Ma nek ide do onog nedragog gosta « - pomislih... – « sad ću ja to «...

Uzeh onu neku prvu šerpetinu i nako ljutit nasuh je do vrha punom s Ljubavlju.
Stavio ja na šporet, a isti mi se cereka...
«Neće ti ovo nikad uspjeti...»
Ti mi znaš...ćuti i radi svoj posao...

Šta'š sad za začine, jel¸' prika ?
Začiniću ja tebi...vidićeš...samo pričekaj malo, nastrljivi stvore jedan...metalni...

Stvarno nisam znao...
Ljubav za malo da proključa tamo na onom demonu, a ja ništa stavio u nju nisam da bude ukusna...na šta li će ovo ličiti?
Priđoh skoro bezvoljno...ma šta vrijedi? Ionako će biti bezukusno...ali ipak nako nehajno spustih kašičicu Duše u skoro uzavrelu Ljubav...ma ne može valjda to škoditi...
Odjednom vidim da se malo bolja boja uhvatila...
Opa...
Ajd još jedan začin...
Izvadim Dugu iz zadnjeg džepa, pa je onako bez lomljenja i grickanja čitavu stuštim sve u to...žao mi nju lomiti...ko bi to poslije popravio...
Kuva još jače...
Neko me uzbuđenje uhvati pomalo...đe mi je ono Ponos ? Na kojoj ono polici ? Pa ne može bez njega, da doda malo šmek...šta li će pomisliti ako bude baš skroz bljutavo ?
Kako sam tražio Ponos, tako mi i Ljubomora pade u vidik.

Ma bez tebe ništa...ali od tebe samo jedna kap. Čisto nako, da ne bude dosadno jelo...ti svemu daješ začin, pa ćeš i ovome...
I ko veli ne znam kuvati? Sad ću ja...pomislih ugledavajući Poljubac kako mi se onako šepuri skoro ponosno na policama začina Ljubavi...
Ajmo, upadaj...znaš da s tobom sve počine ionako...skoro sam mu tepao...

Proučavao sam onaj glupi recept i ništa mi više ne pade na pamet...učinilo mi se da je savršeno jelo...i gledajući tako dok se sve to kuvalo, nekako primjetih da miris moje suze nedostaje...pa se nagnuh i jedna srećna mala suza uskoči u sav taj nemirni vrtlog...
I opet stadoh da gledam hoće li proključati već jednom...ali ne htjede nikako...nešto je nedostajalo...

I sjetih se najvažnijeg začina...

Stavih svoje srce u sve to...i pokrih poklopcem da se skuva...

Kada si došla sa svojih nekih putovanja, ovozemaljskih zvanih poslova...pitala si me...

Šta to tako dobro miriše ? Baš sam gladna...

I ja ti dadoh sebe...bolje se nisam znao pripremiti za tebe...

Izvini ako sam loš kuvar...ovo je jedino što ja znam napraviti...