Vrata...
Ulazis u moju pesmu
i pred tobom su samo vrata
ne jedna,vise njih ?
ulazis u moj stih.
Pogledaj dobro,pripremi se,
i osvrni
ne jednom,vise puta
i onda kreni.
Izabrao si ona najlepsa,
sa ukrasnim ivicama
zlatnom kvakom,i najlepsom teksturom
drveta.
A iza njih-ništa,
samo tama,i zvuk vakuma.
Razocarenje...sa tvoje strane,
okreces se i trazis u tom besu,
nešto prosto,poznato,
i eto ih.
Pred tobom stoje kao nekad,
kad ulazis u svoju sobu,ili njenu,
bilo ciju.
Sve je prosto ništa strasno,
ali otvaras ih kasno.
Već su otisli,oni,koji su u njoj bili
u toj sobi punoj dima,
dok se svetlost sunca probija stidljivo.
Tu su neke knjige,namerno zaboravljene,
tu su fotelje,
izgorela sveca,od neke davne noći
Umorno si zatvorio oci,
uzdahnuo kao da izbacujes utisak
od pre.
Zatvaras kvaku,
bezis od svakodnevnice.
I onako setno trazis nešto novo,
onako slučajno,u smislu
bilo šta i pojavljuju se
ta,
vrata bez oblika.
U jednom trenutku učini ti se
iz srednjeg veka je sve na njima
i oblik,i gradja,i cudna kvaka,
a
onda
puf
pretvore se u staklena,
ona koja obično stoje na bankama,
zamislis se,poceses celo
i
pre nego sto si trepnuo ona opet
promene svoj oblik.
Kao da stojis pred nekom crkvom
tako sad izgledaju,
i opet,
i tako u nedogled..
Ne znaš da li prici,
ne znaš da li ih otvoriti.
U tebi se menjaju osecanja
s novim vratima,nova stanja.
Jedno stanje,drugo,treće..
A uzbudjenje je,zar moram reci,
sve vece i vece.
U redu,šta sada?
Kreces ka njima,
zakasljes se prvo,
metal,staklo,drvo,
vise ni sam ne znaš,a onda odlucno
krenes ka njima
i gle
iza vrata stojim ja.
Iza vrata moje oci sa tvojim se spajaju,
misli se menjaju
oblici nestaju
kao kroz tunel lete stvari
ljudi,slike
samo nas pogled stoji,
samo tvoje oci,
i moje oci ostaju iste.