СРЕЋА

Не мерим више време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу;
дан ми је кад његове се очи врате,
а ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме
да ли је чежња моја од његове јача;
срећа је мени кад болно ћутим с њиме,
и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што че живота воде
однети и капљу мога живљења;
сад нека младост и све нека оде;
он је стао крај мене пун дивљења.
ти си ми тада рећи мог'о

бескрајно много, о како много
са реч и две.

Песма за мене , песма за тебе...

Потребно ми је много сунца,
и то и ноћу, једно да ме сусреће,
једно да замном светлост баца,
у понору једно дубоком,
једно да носим у руци
кад од јада не видим прст пред собом.

Потребно ми је много нежности,
и то сваког дана, и много од милоште речи:
потребно ми је примирје
између срца и сећања
између неба
и бола који пред њим клечи.

Потребна су ми добродошлицом озарена
лица многа,
и то сваког трена,
потребан ми пријатељ и то што већи,
потребни су ми мостови висећи
преко мржње,
преко неспоразума непремостивога.

Нејасна песма

Хвала ти за овај час бола препун.
Поред мене усамљен цвет беле круне
и улази тихо у небо месец непун.
О, не треба склопити очи суза пуне
кад месец излази.

Сићи треба на ливаде и пут,
где тишина лечи бистра преко биља
и спава месечине широки скут,
па залутати у ноћи, без циља,
као у сновима.

Јер вечно је само оно што је вечно:
месеца и срца узрок полазни.
и, ма колико било противречно,
волети треба што су полазни
лепоте часови,

што са радошћу бол долази,
што са заборавом се не моче борити.
Волети треба што све пролази.
О, никада ништа немој зборити
кад месец излази

Душу ми поклони

Душу ми поклони.
Мене растучују ти крви почари
што иза себе остављају пепелиште,
те олује што ниште
ченина сневања блага.
Душу ми поклони,
у љубави ја бих хтела
до у вечна времена
да све оставља трага.

Душу ми поклони.
Мени је мало тај трнутак заборава,
то нестрпљиво крви хтење.
Душу ми, душу поклони,
од искони у мени спава
чежња пламена за вечним,
за љубави трајањем
и узнесењем.

Ја сам жена и не чезнем само
за врелим љубавничким бдењем
после којег душа пада;
хтела бих у загрљају да доживим
светле снове
и пијанство оног мутног склада
што љубав се зове.

Хтела бих да се не изгуби
ниједан наш тренутак
да свака наша милошта се створи
у какав живот, па ма мален био
као грумен вечитог злата,
да ми душа блиста после загрљаја
као јулска небеса звездама крцата.

Душу ми поклони.
Причај ми своје снове у тами,
причај ми детињства сећања.
Жели и ти да будеш уза ме
до последњег дана.
Душу ми поклони и задњу јој
честицу сваку
и најлакши дашак сваки
њеног бездана.

О дај ми својих суза,
ноћних нејасних мука,
причај шта срце ти најчешће сања.
Дрхти од изненадног звука
мога корака и гласа.
Жели и ти у мом загрљају
да и после смрти часа
остану ти на мене сећања.

Слово о љубави

Ако се волите љубављу
која буја у самоћи, од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.
Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.
Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећес спасти.
Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.
Ако је желис безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.
Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир мозе да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те
и кад се растанете.
Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну,
писали писмо.
Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.
Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.
Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге-
и осетимо се несрећни и криви.

http://vimeo.com/8508283