Cesto kupujem novine, volim šta bi rekli ljudi da malo ubijem vrijeme. Jutro kao i svako drugo, držim sitnis u rukama i taman da platim kada me neko odgurnu. Odletjese pare na sve strane, okrenem se ljutito sa zeljom da zalupim samar idiotu.
Žena. Ruka mi u vazduhu, ali kako da udarim ovo lijepo stvorenje. Nasmijesim se i kažem;„nije mi ništa.” Ona će kao iz topa;„šta ne pazis, umalo mi isfleka haljinu.”
Ja bez teksta, zapanjen. Pocinje da kuva u meni i samo što ne kažem;„hucko, vidjeces kada se Radisa raspali.”
Procita me! „Rano se palis decko, jel vidis da nema krvi”, kaže ona.
Sad ja pocinjem da se odusevljavam, ova bas ima stila. Ima i petlju da provocira, kao da nije svjesna mojih kapaciteta.
„Pokupi te pare i uzmi jutarnje sledovanje”,prozbori. Sagnem se i pocnem da sakupljam novcice razmišljajuci šta je mislila pod tim 'sledovanjem'. Onako zamišljen nisam primjetio da sam je uhvatio za nogu. Slučajno.
„Moram da idem”, nastavlja ona. Evo ti moj broj nazovi da malo popricamo.„
”Moorree„, odgovor se pretvorio u krik. Probudim se u krevetu.
Pa ovo je bio san!!!!!!! Šta će ljudi reci o meni, živim u zgradi.”