Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset suncanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih cudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan. Dok sam tako stajao neodlucan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala je tu trenutak dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po cemu sam to osetio. To je bila više misao na žensku ruku. Kao senka je pocivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekocu i tvrdinu. A ja sam stajao
zanesen i svecano krut.

Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran. i mogu da cekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolecni vetric. Suncevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.

Samo da ne prestanem da je išcekujem!

i.a.