News
Sports
Celebrity
Lifestyle
Forums
Cooking
Classifieds
Forums
:
Romantični kutak
+0 / -0
0
Skola:)
predgradje67
2011-02-08 11:11 AM
Klinci rade neki program epske pesme i ja kao analiziram sa njima i ova mi zapade, pa kao ajd, da postiram, davno bese:)
Zenidba kralja Vukasina
Knjigu piše žura Vukašine
u bijelu Skadru na Bojani,
te je šalje na Hercegovinu
bijelome gradu Pirlitoru,
Pirlitoru prema Durmitoru,
Vidosavi, ljubi Momčilovoj;
tajno piše, a tajno joj šalje,
u knjizi joj ovako besjedi:
„Vidosava, Momčilova ljubo,
šta ćeš u tom ledu i snijegu ?
Kad pogledaš s grada iznad sebe,
ništa nemaš lijepo viđeti,
već bijelo brdo Durmitora,
okićeno ledom i snijegom
usred ljeta, kao usred zime;
kad pogledaš strmo ispod grada:
mutna teče Tara valovita,
ona valja drvlje i kamenje,
na njoj nema broda ni ćuprije,
a oko nje borje i mramorje;
već ti otruj vojvodu Momčila,
il' ga otruj, ili mi ga izdaj,
hodi k meni u primorje ravno
bijelome Skadru na Bojanu,
uzeću te za vjernu ljubovcu,
pa ćeš biti gosiođa kraljica,
presti svilu na zlatno vreteno,
svilu presti, na svili sjediti,
a nositi divu i kadivu
i još ono sve žeženo zlato;
a kakav je Skadar na Bojani!
Kad pogledaš brdu iznad grada,
sve porasle smokve i masline
i još oni grozni vinogradi;
kad pogledaš strmo ispod grada,
al' uzrasla šenica bjelica,
a oko nje zelena livada,
kroz nju teče zelena Bojana,
po njoj pliva riba svakojaka,
kad gođ hoćeš, daje tazejedeš.
Dođe knjiga ljubi Momčilovoj;
knjigu gleda ljuba Momčilova,
onu gleda, drutu sitnu piše:
”Gospodine, kralju Vukašine,
nije lasno izdati Momčila,
ni izdati, niti otrovati:
u Momčila sestra Jevrosima,
gotovi mu to gospodsko jelo,
prije njega jelo ogleduje;
u Momčila devet mile braće
i dvanaest prvobratučeda,
oni njemu rujno vino služe,
prije njega svaku čašu piju;
Momčil' ima konja Jabučila,
Jabučila konja krilatoga;
kud gođ hoće, prelećeti može;
u Momčila sablja sa očima;
ne boji se nikoga do Boga.
Već me ču lg, kralju Vukašine,
ti podigni mlogu silnu vojsku,
izvedi je na Jezera ravna,
pak zasjedni u gori zelenoj;
u Momčila čudan nauk ima,
svako jutro u svetu neđelju
, rano rani u lov na Jezera,
s' sobom vodi devet mile braće
i dvanaest prvobratučeda
i četrest od grada levera;
kada bude uoči neđelje,
ja ću spalit krila Jabučilu,
britku ću mu sablju zatopiti,
zatopiti onom slanom krvlju,
da se ne da izvadit iz kora;
tako ćeš ti pogubit Momčila.„
Kada kralju taka knjiga dođe,
te on viđe što mu knjiga kaže,
to je njemu vrlo milo bilo,
pa on diže mlogu silnu vojsku,
ode s vojskom na Hercegovinu,
izvede je na Jezera ravna,
pak zasjede u gori zelenoj.
Kad je bilo uoči neđelje,
Momčil' ode u svoju ložnicu,
pa on leže u meke dušeke.
Malo prođe, i ljuba mu dođe,
ali neće u meke dušeke,
već mu roni suze više glave.
A nju pita vojvoda Momčilo:
”Vidosava, moja vjerna ljubo,
kaka ti je golema nevolja
te mi roniš suze više glave?„
Al' govori mlada Vidosava:
”Gospodaru, Momčilo vojvoda,
meni nije nikake nevolje,
već sam čula jedno čudno čudo,
čula jesam, al' nisam viđela,
da ti imaš konja Jabučila,
Jabučila, konja krilatoga,
ja ne viđeh tvome konju krila,
te ne mogu mlada vjerovati;
već se bojim, hoćeš poginuti.
Mudar bješe vojvoda Momčilo,
mudar bješe, al' se prevario,
svojoj ljubi tako besjedio:
„Vidosava, vjerna moja ljubo,
za to ću te lasno utješiti,
ti ćeš lasno viđet čilu krila:
kada prvi zapjevaju p'jevci,
ti otidi u noae ahare,
tad će čile popuštiti krila,
tad mu možeš krila sagledati.”
Pak on leže sanak boraviti.
Momčil' spava, ljuba mu ne spava,
veće sluša mlada u dušeku
kad će prvi p'jevci zapjevati.
A kad prvi p'jevci zapjevaše,
skoči mlada iz meka dušeka;
zapalila fenjer i svijeću,
pa uzima loja i katrana,
ode pravo u nove ahare.
Al' istina što Momčilo kaže:
Jabučilo krila popuštio,
popuštio krila do kopita.
Tade ona krila namazala,
namaza ih lojem i katranom,
pa svijećom krila zapalila,
te sapali krila Jabučilu;
što ne mogla vatrom sagoreti,
to pod kolan pritegnula tvrdo;
onda mlada ode u riznicu,
dovatila sablju Momčilovu,
te je slanom natopila krvlju,
pak se vrnu u meke dušeke.
Kad ujutru zora zab'jelila,
poranio vojvoda Momčilo,
pa govori ljubi Vidosavi:
„Vidosava, moja vjerna ljubo,
ja sam noćas čudan san usnio,
đe se povi jedan pramen magle
od proklete zemlje Vasojeve,
pak se savi oko Durmitora;
ja udarih kroz taj pramen magle
sa mojijeh devet mile braće
i s dvanaest prvobratučeda
i četrest od grada levera,
u magli se, ljubo, rastadosmo,
rastadosmo, pak se ne sastasmo,
neka Bog zna, dobra biti neće.”
Veli njemu ljuba Vidosava:
„Ne boj mi se, mili gospodaru!
Dobar junak dobar san usnio;
san je laža, a Bog je istina.”
Opremi se vojvoda Momčilo,
pa on siđe niz bnjelu kulu;
dočeka ga devet mile braće
i dvanaest prvobratučeda
i četrest od grada levera,
a ljuba mu izvede čilaša,
dobrijeh se konja dovatiše,
otidoše u lov na Jezera.
Kad su bili nadomak Jezera,
opteče ih ona silna vojska.
Kad Momčilo opazio vojsku,
on poteže sablju od bedrice,
al' se pusta ne da izvaditi,
kao da je za kore prirasla.
Onda reče vojvoda Momčilo:
,,Čujete li, moja braćo draga,
izdade me kuja Vidosava,
no dajte mi sablju ponajbolju!„
Hitro su ga braća poslušala,
dadoše mu sablju ponajbolju,
pa je Momčil' braći besjedio;
”Čujete li, moja braćo draga,
vi udrite vojsci po krajima,
ja ć' udarit vojsci po srijedi.
Mili Bože, čuda velikoga!
Da je kome pogledati bilo
kako s'ječe vojvoda Momčilo,
kako krči druma niz planinu;
više tlači konjic Jabučilo
neg' što Momčil' britkom
sabljom sj'eče;
al' ga loša sreća susretnula:
kad iziđe prema Pirlitoru,
susrete ga devet vranih konja,
a na njima brata ni jednoga!
To kad viđe vojvoda Momčilo,
u junaku srce prepuknulo,
od žalosti za braćom rođenom,
bijele mu malaksaše ruke,
te ne može više da siječe,
već udara konja Jabučila,
udara ga čizmom i mamuzom,
da poleti gradu Pirlitoru,
al' mu konjic polećet ne može;
kune njega vojvoda Momčilo:
„Jabučilo, izjeli te vuci!
Isšale smo odavde lećeli,
bez nevolje, tek od obijesti,
a danas mi polećeti nećeš!”
Al' mu konjic njiskom odgovara:
„Gospodaru, vojvoda Momčilo,
nit' me kuni niti me nagoni,
danas tebi polećet ne mogu;
Bog ubio tvoju Vidosavu!
Ona mi je sapalila krila;
što ne mogla vatrom sagoreti,
to pod kolan pritegnula tvrdo;
veće bježi kuda tebi drago!”
Kad to začu vojvoda Momčilo,
proli suze niz junačko lice,
pa odskoči od konja čilaša,
triput skoči, do grada doskoči,
ali gradu vrata zatvorena,
zatvorena i zamandaljena!
Kad se Momčil' viđe ia nevolji,
on dozivlje sestru Jevrosimu:
„Jevrosima, moja mila sejo,
pušti meni jednu krpu platna,
ne bih li ti u grad utekao.”
Seja bratu kroz plač odgovara:
„A moj brate, vojvoda Momčilo,
kako ću ti puštit krpu platna,
kad je meni snaha Vidosava,
moja snaha, tvoja nevjernica,
savezala kose za direke?
Al' je sestra srca žalostiva,
žao joj je brata rođenoga,
ona ciknu, kako ljuta guja,
manu glavom i ostalom snagom,
iz glave je kose iščupala,
ostavila kose na direku,
pa dovati jednu krpu platna,
preturi je gradu niz bedene.
Momčil' vati onu krpu platna,
pa se penje gradu uz bedene,
gotov' bješe u grad uskočiti;
al' doleće ljuba nevjernica,
oštru sablju nosi u rukama,
pres'ječe mu platno više ruku,
Momčil' pade gradu niz bedene,
kraljeve ga dočekaše sluge
na mačeve i na koplja bojna,
na nadžake i na buzdovane;
a dopade kralju Vukašine,
udari ga onim bojnim kopljem,
udari ga posred srca živa,
al' govori vojvoda Momčilo:
”Amanet ti, Vukašine kralju:
ti ne uzmi moju Vidosavu,
Vidosavu, moju nevjernicu,
jer ć' i tvoju izgubiti glavu:
danas mene u tebe izdala,
a sjutra će tebe u drugoga;
već ti uzmi moju milu seju,
seju moju milu, Jevrosimu,
ona će ti svagda vjerna biti,
rodiće ti, ko i ja, junaka.
To govori vojvoda Momčilo,
to govori, a s dušom se bori,
to izusti, laku dušu pusti.
Kad pogibe Momčilo vojvoda,
a gradu se otvoriše vrata,
pak iziđe kuja Vidosava
te dočeka kralja Vukašina,
odvede ga na bijelu kulu,
posadi ga u stolove zlatne,
ugosti ga vinom i rakijom
i gospodskom svakom đakovijom,
pa otide u riznicu mlada,
iznese mu ruho Momčilovo,
Momčilovo ruho i oružje.
Al' da vidiš čuda velikoga!
Što Momčilu bilo do koljena,
Vukašinu po zemlji se vuče!
što Momčilu taman kalpak bio,
Vukašinu na ramena pada!
što Momčilu taman čizma bila,
tu Vukašin obje noge meće!
što Momčilu zlatan prsten bio,
tu Vukašin tri prsta zavlači!
što Momčilu taman sablja bila,
Vukašinu s' aršin zemljom vuče!
što Momčilu taman džeba bila,
kralj se pod njom ni dignut ne može!
Tad govori kralje Vukašine:
„Avaj meni, do Boga miloga!
Nuto kurve, mlade Vidosave!
Kad izdade ovakvog junaka,
koga danas u svijetu nema,
to li mene sjutra izdat neće!”
Pa poviknu svoje vjerne sluge,
uvatiše kuju Vidosavu,
svezaše je konjma za repove,
odbiše ih ispod Pirlitora,
te je konji živu rastrgoše.
Kralj pohara dvore Momčilove,
pa on uze sestru Momčilovu,
po imenu dilber-Jevrosimu,
odvede je Skadru na Bojanu,
i vjenča je sebi za ljubovcu.
S njom lijepi porod izrodio,
porodio Marka i Andriju,
a Marko se turi na ujaka,
na ujaka, vojvodu Momčila.
+0 / -0
0
LAVICA
2011-02-08 11:57 AM
Средња школа ,... као да је то било јуче ... а лепо се подсетити... ????
Па да се придружим са...
СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
„Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милиу Вујадиновиу,
Још је на њем' љепше одијело;
На Вулиу, брату Милиеву,
На глави му чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру злата.”
Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:
„О синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула?
Онђе е нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно вино пили,
Рујно вино пили у потаји.”
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вије' вијеали
Како е их бити и мучити;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
„Казуј, кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј, кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно вино у потаји.
Ал' говори стари Вујадине:
”Не лудујте, Турци Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци.„
”
+0 / -0
0
MobiWalker
(Alepholog)
2011-02-08 12:37 PM
Meni jedna od najdražih...a čak ima i neke romantike u njoj:
Смрт војводе Пријезде
Честе књиге иду за књигама,
Од кога ли, коме ли долазе?
Од Мемеда од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде војводе Сталаћка:
„О Пријезда, војводо Сталаћка!
”Пошљи мени до три добра твоја:
„Прво добро сабљу навалију,
”Која сече дрвље и камење,
„Дрво, камен и студено гвожђе;
”Друго добро ждрала коња твога,
„Који коњиц може прелетити
”Засобице и по два бедена,
„Треће добро твоју љубу верну.”
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
„Цар Мемеде, Турски господару!
”Купи војске, колико ти драго,
„Под Сталаћа, кад је теби драго,
”Удри Сталаћ, како ти је драго,
„Ја ти добра не дам пи једнога;
”Ја сам сабљу за себе ковао,
„А ждрала сам за себе ранио,
”А љубу сам за себе довео;
„Па ти не дам добра ни једнога.”
Диже војску Турски цар Мемеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ. три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит' га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро у очи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедена малена Сталаћа,
Па с бедена у Мораву гледи,
Ал' Морава мутна испод града,
Па беседи Пријездина љуба:
„О Пријезда, драги господару!
”Ја се бојим, драги господару,
„Нас ће Турци лагумом дигнути.”
Ал' беседи војвода Пријезда:
„Мучи љубо, муком се замукла!
”Гди ће бити лагум под Моравом?
По гем дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву
И Божју су службу остајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад' беседи војвода Пријезда:
„О војводе, моја десна крила!
”Крила моја, с вама ћу летити,
„Да ручамо, да се напијемо,
”Да на граду врата отворимо,
„Да на Турке јуриш учинимо,
”Па што нама бог и срећа даде.„
Па Пријезда љубу дозиваше:
”Иди, љубо, у пивнице доње,
„Те донеси вина и ракије.”
Узе Јела два кондира златна,
Па отиде у пивнице доње.
Кад госпођа пред пивницу дошла,
Ал' пивница пуна јаничара,
Папучама пију вино ладно
А у здравље Јелице госпође,
С покој[1] душе Пријезде војводе
Кад то види Јелица госпођа,
Та кондиром о камен удари,
Па потрча у господске дворе:
„Зло ти вино, драги господару!
”Зло ти вино, а гора ракија!
„Пивница ти пуна јаничара,
”Папучама пију вино ладно,
„А за моје здравље намењују,
”А тебека жива сарањују,
„Сарањују, за душу ти пију.”
Онда скочи војвода Пријезда,
Те на граду отвори капију,
Па на Турке јуриш учинише,
Те се бише и секоше с Турци
Док погибе шездесет војвода,
Њи шездесет, иљаде Турака;
Тад' се врати војвода Пријезда,
Па за собом затвори капију,
Па потрже сабљу навалију,
Ждралу коњу одсијече главу:
„Јао ждрале, моје добро драго!
”Та нека те Турски цар не јаше!„
Преби бритку сабљу навалију.
”Навалија, моја десна руко!
„Та нека те Турски цар не паше!”
Па отиде госпођи у дворе,
Па госпођу привати за руку:
„О Јелице, госпођо разумна!
”Или волиш са мном погинути,
„Ил” Турчину бити љуба верна?„
Сузе рони Јелица госпођа:
”Волим с тобом часно погинути,
„Нег' љубити на срамоту Турке;
”Не ћу своју вјеру изгубити
„И часнога крста погазити.”
Узеше се обоје за руке,
Па одоше на беден Сталаћа,
Па беседи Јелица госпођа:
„О Пријезда, драги господару!
”Морава нас вода одранила,
„Нек Морава вода и сарани!”
Па скочише у воду Мораву.
Цар је Мемед Сталаћ освојио,
Не освоји добра ни једнога.
Љуто куне Турски цар Мемеде:
„Град-Сталаћу, да те Бог убије!
”Довео сам три иљаде војске,
„А не водим, него пет стотина.”
...
„Волим с тобом часно погинути,
”Нег' љубити на срамоту Турке;
„Не ћу своју вјеру изгубити
”И часнога крста погазити.„
...
Sve je manje i Prijezdi i Jelica :(”
+0 / -0
0
predgradje67
2011-02-08 12:46 PM
Sve manje Jelica, sve vise Vidosava.:(
+2 / -0
+2
LAVICA
2011-02-08 01:29 PM
Три српска витеза /Миломир Миљанић/
Владимиру Шипчићу, Божидару Бјелици и Српку Меденици
- последњим Kраљевим војницима у Oтаџбини
У освиту Видовога дана,
разви вила крила пут Бањана,
па дозива српскога гуслара
и овако њему проговара:
„О гусларе, српска перјанице;
Србинова тврда узданице!
Сјећаш ли се, има неко доба,
кад запјева, помолећи Бога
дивну пјесму, љепша бит не море
о Шипчићу с Мале Црне Горе?
Ја обећах да ћу опет доћи
и да ћу ти још једном помоћи
да запјеваш као никад нико,
да те чује Српство свеколико,
јер се пјесма наставити мора
за јунаке покрета отпора,
страдалнике црвеног терора.
Ова пјесма нек им спомен буде,
нек о њима српске гусле гуде...”
Ево ми се указа прилика
да опјевам три српска ратника,
што падоше један до другога,
сви на правди Бога истинога.
Јер кушаше своју срећу ратну,
за Крст часни и слободу златну.
Таквих људи није било можда
од устанка великога Вожда;
Да бијаху у старим земану,
с Лазарем би били на мегдану;
Од Милоша кад мегдан дијели,
одиста се не би застиђели!
Памте Срби: од тромеђе старе,
с Романије до ријеке Таре,
од Љубишње преко Дурмитора,
и сјеверна памти Црна Гора,
и град Прибој, крај ријеке Лима,
Фоча, Рудо и Вишеград с њима,
до Пљеваља и до Пријепоља
није било три четникa боља,
ни чувени` од ове тројице:
од Шипчића, Српка и Бјелице.
Запамти их усташка армада,
колико им зададоше јада!
Муслимани, хрватско цвијеће
задуго их заборавит` неће!
Кад с почетка Другог свјетског рата,
изненада и на мала врата
уђе ђаво да Српство разори,
да Србина сатре и покори,
да убије у људима Бога,
рад` Месије њиховог новога,
што за собом крвав траг оставља
и Србина о јаду забавља.
План паклени папског Ватикана
остављаше пустош пр`о Балкана.
Мајстор Јоже, гори бит не може,
aустријски поднаредник с Цера,
памти Србе, божија ти вјера.
И славнога Степу команданта
кад им стаде ногом из врата,
најмоћнијој сили тог времена,
па има оста страшна успомена:
на хиљаде Аустроугара,
што под Цером оста да одмара.
И зато се у Србију врати,
да им старе дугове наплати;
да најбоље Србе ликвидира,
да им не да ни у гробу мира.
Јер најбољи, одувијек, зна се
око себе окупиће масе.
Зато мора учинити нешто
да би Србе преварио вјешто.
Прилика је њему указата
да посвађа два рођена брата,
да одбаце и Српство и Бога,
нова влада стоји иза тога.
Ко год каже:„А, помози Боже!”
од оптужбе умаћи не може;
ко помене краља и Србију,
дочеко је страшну погибију.
Ватиканско-масонска завјера
и Брозова стравична намјера
и учинак злогласног Хитлера
коштали су несрећног Србина
да следећих стотину година
неће успјет да се опорави
и неслогу братску заборави
и да крене путем старе славе,
Немањића велике државе.
Па потјера крену на јунаке,
на најбоље народне прваке
и на вјерне њихове јатаке,
јер су против великога Броза
- Боже, `му се истражила лоза!
У планини под јелово грање,
једно јутро, зори у свитање
скупили се четници у гори,
док Бјелица Божо проговори:
„Срби браћо и господо моја,
Ви потомци Обилића соја,
светородне лозе Немањића
и Лазара Хребељановића;
Дочекасмо да нам Српство води
бјелосвјетска олош и изроди!
Комунисти намјеру имају
траг по трагу да нам ископају,
да Србијом усташа управља,
да не буде више Православља,
часног Крста, нити крсне славе,
нит` Божића, нити светог Саве.
На нас креће велика потјера,
не би већа да гоне Хитлера,
јер смо против Тита и партије,
Бога ми су гори но дахије!
Кажу, хоће братсво с усташама,
које памти свака српска јама:
Од Корита па до града Стоца,
од Ржевог дола, Пребиловца
Јасеновац и Градишка клети,
- по сто пута нека су проклети!
Ђе милион Срба главом плати,
за шта, нико не смједе питати.
Што утече од усташке каме,
и не оста у бездане јаме,
од српскога рода и нејачи
страшна ОЗНА хоће да докрајчи.
А ми смо им крвници највећи,
Веле, нико не смије утећи.
Ко год буде против комунизма
стићи ће га Јосипова чизма.
Зато мислим, браћо моја мила,
док држимо пушку преко крила
и док срце у прсима бије,
да нам друге, сем овако, није:
Да гинемо за Српство и краља,
друкчије нам никако не ваља!
Комунисти убише ми брата,
иако ми бјеше ријеч дата
да му неће ни длака хвалити:
е, за то ће неко зажалити!
Кунем им се гробом брата мога,
запамтиће Божа ради тога,
русу главу осветићу брату,
јер ми ријеч погазише дату!
И још једно, соколови смјели,
послушајте што вам Божо вели:
Ко издаде од вас брата свога,
е, тако ми гроба братовога
убићу га ђе сви други виде,
па сав гријех нек на мене иде.”
Проговара соко, сива птица
Меденица Српко од Ужица:
„Брате Божо, и ја мислим тако,
Једном ће се мријет свакојако!
A кунем се, чим се људи куну,
погинућу за краља и круну,
нећу издат ђенерала Дражу,
но ћу остат на вјечиту стражу,
вјеран Српству и српском народу,
За Крст часни и златну слободу!”
Зор делија од града Ужица,
понајбоља српска перјаница:
витка стаса, хитар ко стријела,
момачка га снага понијела;
Што га славни Васиљевић бира,
чим заврши школу официра
стануо је у прве редове
уз најбоље четничке синове,
и показ`о храброст и умјеће,
задуго се такав родит неће!
Но, да видиш јада изненада!
Страховлада Брозова завлада,
у зли час је комунизам доша`
под управом Кардеља и Моша.
И Крцуна, несрећног Србина
и његове страшне милиције:
Није такве прије ни послије
долазило на ове просторе,
Зло чињаху, горе бих не море
ријешени да науче реда
ко год Броза пријеко погледа.
Од како је Српства и Србије,
Већи изрод родио се није,
нити већа српска крвопија,
од кад сунце са небеса сија,
што ископа куће четницима,
и не њима, него свим Србима.
Јер од руке његове пострада
српских глава стотину хиљада.
С Романије, па до Златибора
све је српски мрамор до мрамора.
...
+2 / -0
+2
LAVICA
2011-02-08 01:30 PM
...
Сва Србија постаде кланица
Брозовијех вјернијех убица.
Херцег Босна и сва Црна Гора
од стравичног црвеног терора,
у црно се зави тијех дана
од усташа нових, партизана.
Крцун узе у своје редове,
све злогласне усташке синове
и даде им право и тапију,
да свакога Србина убију
који није био комуниста
и ко није пљунуо на Христа.
А кога су четником прозвали
одмах су му кућу ископали.
Ранковић им наређења дава
ком Србину да се скине глава
и Брозове жеље испуњава.
Но им Српко дужан осто није,
ни двадесет на њ` кренут не смије,
иако им шпијуни дојаве
гдје четници и Српко бораве.
Није шала, за седам година
по гудура, јама и пећина
проводити и дане и ноћи
без ичије са стране помоћи.
На измаку и наде и снаге
усред своје отаџбине драге,
усред страшног црвенога мрака,
у који нас баци петокрака.
Оста вјеран ђенералу своме,
милом Српству и Крсту часноме.
Једно јутро, зори у свитање
оцу Вуку пође у сретање,
пут небеса, ђе се душе вију
Срба палих за свету Србију!
Владо Шипчић с Мале Црне Горе,
зор делија, љепши бит не море,
љепотом га Господ обдарио,
ни Косанчић љепши није био:
плаве косе, а лица бијела
хитар као небеска стријела.
Све врлине које момке красе,
ту је Владо понајбољи, зна се.
А знао је утећи и стићи,
душманину и на корак прићи,
голом руком ухватит за пушку
и показат своју снагу мушку.
Међу прве Владо у строј стиже
кад устанак народни се диже.
Од седамнес` година сво`ије
с крвницима крену бој да бије;
ко његови преци што чињагу
кад смакоше силног Смаил-агу.
Кад прољећа четрдесет друге
комунисти и њихове слуге
осудише овога ђетића
што бијаше срца Обилића,
оца Митра и стрица му Драга
стријељаше испред кућног прага
ни због чега, ко и многе друге
што не хтјеше да постану слуге
и не хтјеше да одбаце Бога
рад` поретка њиховог новога.
Владо стркну са стрелишта тога,
сам свевишњи Бог му је помога,
да сачува главу на рамена,
да се прича за дуго времена:
Како оде здраво и весело,
јуначко га срце понијело
у планину, да купи дружину
ко Старина Новак некад што је
или хајдук Дели Радивоје.
Скупи чету за Српство заклету
са Бјелицом и са Меденицом
и осталим српским горштацима
које само српски народ има,
која језди планином и гором
и бори се с црвеним терором.
С Романије па до Дурмитора
од Косова до Јадранског мора
постадоше Озни ноћна мора!
Но, да видиш великијех јада
шта се деси код Чајнича града;
Голубићу Стојо, како мога`
да издадеш најмилијег свога?
И по ноћи доведеш поћеру
и продадеш вјеру за вечеру...
Загрмјеше пушке изненада
јер се Божо томе није нада,
смртно рањен крај прозора паде,
и овако говорити стаде:
„Зашто Стојо, а за име Бога
изневјери ти драгана свога?
Ђе би ријеч дата пред Господом?
Има л` ишта под небеским сводом
скупље него тврда вјера права;
зар се образ за злато продава?
Проклета ти наша љубав била,
свака стопа којом си `одила,
што ме данас крвницима прода,
не имала од срца порода!”
То изусти, и душу испусти
у засеок звани Домјешићи.
Ту ће Божо међу претке стићи,
покрај старих српских слободара
да му душа на небу одмара.
Оста Владо ко вук у планине,
до педесет и седме године
без икога својега у гори,
да се бори, да се не покори!
Проклињући трагичну судбину
шта уради несрећном Србину
и како га одвоји од Бога,
Православља и Крста часнога,
свега што је свето и велико.
Боже, да л` ће останути ико?
Да настави славну традицију,
да се бори за српску нацију,
да се Срби антихриста спасе,
да свијећу српску не угасе.
Није било веће изгибије
од како је Српства и Србије,
нит` су Турци за петсто година
ојадили овако Србина
ко Титови несрећни вазали
што су душе ђаволу продали.
Зло вријеме и још гора влада,
по` вијека узалудног рада,
странпутицом воде народ ови.
Тад падоше најбољи синови,
тада многи Србин одабрани
зло учиње, јер се од зла брани.
Ко што рече велики геније:
„Ту гријеха никаквога није!”
+0 / -0
0
MobiWalker
(Alepholog)
2011-02-08 02:15 PM
Marko Kraljević treći put međ' Srbima
iliti
Marko Kraqević protiv NATO pakta
(deo iz „dela” u nastajanju :)
****
Uzjahao Marko na svog Šarca,
na njemu je sedlo od megdana,
a na sedlu ubojna oprema.
S desne strane visi Kalašnjikov,
a na njemu tromblonski dodatak,
S lijeve strane snajper okačio,
Dragunova, s končnicom tankom,
Kraj snajpera hekler mu se crni,
s prigušnicom i laserskim zrakom.
Iza sedla zataknute zolje,
sa žaokom - da oklope kolje,
a na leđa „strele” zaturio
sa njima bi zmaja oborio...
Požurio Marko na Kosovo,
jer je Marko na vijestima čuo,
da se dole opet zagužvalo,
e da ne bi opet okasnio.
Još je čuo da Srbima prijete,
da će neke ‘tiče da dolete,
da će bombe bacati na Srbe,
Da će NATO na Kosovo doći,
Šiptarima da hoće pomoći,
da zatiru sjeme od Srbalja.
To je Marka rasrdilo mnogo,
pa se opet povratio Marko,
Međ svoje malovjerne Srbe
Ako može da im se pomože.
...
Dohvati se Ibar-magistrale,
tjera Šarca do Kraljeva grada,
pa kraj Žiče starog manastira
progovara sa Šarina Marko:
Veseli se srpski car Stefane,
opet će ti kruna zasijati,
evo pođe na Šiptare Marko...
Ne da prijeti, već Kosovo Sveti...
Još bi Marko tako nabrajao
al' zaurla nešto iza Šarca -
glasno vije ka da viju vuci.
te se Marko u sedlu obrnu,
potegao crnoga heklera,
da vukove od Šarca otjera,
Al' to vije plavi autobus,
a za njime čitava kolona
bornih kola policije srpske.
Kad je Marko ovo ugledao
proli suze niz junačko lice,
pa doziva srpske vitezove:
Obilića, milog pobratima,
Kosančića junačnog Ivana,
I Toplicu i Orlović Pavla,
I sve druge čija nam je slava
kroz vjekove u dušama sjala...
„Braćo moja, srpski vitezovi
evo meni srpskih sokolova,
neće Marko sam biti u boju.
Evo vaših dičnih nasljednika,
koji će nas braćo osvetiti,
osvetiti - Kosovo braniti...”
Dugo Marko tako naricao,
al' iz busa izlazi oficir,
Na njemu je maskirno odijelo,
O pojasu teški CZ nosi,
ramena mu žuta od zvjezdica,
Kano brate krila od sokola
pa on Marku 'vako progovara:
„Š'a si, ko si, neznani delijo,
i zašto si puta zakrčio,
pa kolona sva zbog tebe stoji,
vrijeme gubi tebe čekajući.
Nego daj mi svoju ličnu kartu,
i dozvolu za oružje ljuto
te si njime oboružan strašno,
il' ću te sad u 'aps otjerati
što mi činiš gužvu drumovima”
- Nemoj mene u 'aps otjerati,
nemoj danas ako boga znadeš,
ja sam evo na Kosovo poš'o.
Jer sam tamo jednom okasnio,
okasnio pa je jada bilo.
I danas me po tome spominju.
Kad oficir saslušao Marka
on tad njemu oštro progovara:
„Paravojna ti si formacija -
na Kosovo takav ići nećeš.
Srbija je zemlja suverena
i ne trpi takvijeh junaka
što bi pravdu sami da podijele.
Ali vidim da junačan jesi,
i da srca za ljuti boj imaš,
Što ti ne bi, neznani delijo
srpskog MUP-a specijalac bio?”
Ovo Marku vrlo milo bilo,
da postane specijalac MUP-a
da razgoni bandu po Kosovu,
al' se Marko malo zabrinuo
hoće li mu i Šarca primiti,
jer bez Šarca nije sviko Marko
vojevati i megdan dijeliti,
oficiru tada odgovara:
„Moj je Šarin parip od megdana,
od mnogih me sačuvao rana,
nebrojeno borbi premetnuo,
Jabučilo njega zametnuo,
pa su na njem' vilovita krila,
Kad poleti, ko vatra je živa,
Srušiće sve NATO avione,
bio bi nam od koristi Šarac”
Looking for Chakra Necklaces and Bracelets?
Select a country:
Australia
Austria
Bosnia-Herzegovina
Canada
Croatia
European Union
France
Germany
Montenegro
Netherlands
Serbia
Sweden
Switzerland
United Kingdom
United States of America (USA)
English |
Latinica
|
Ћирилица
© Trend Builder Inc. and contributors. All rights reserved.
Terms of use
-
Privacy policy
-
Advertising
.