Nisam naivna ni tinejdzerka i puno racionaliziram dok sam prije bila vise zaljubive prirode, ali možda će se to opet desiti jer moje je srce vatreno.

Sadasnje vrijeme mi se ne svidja po nekim pitanjima u vezi ljubavi. Prije su ljudi bili iz istog mjesta, svi smo bili iz jedne zemlje, blizih gradova, sela i svi smo pricali isti jezik i imali istu ili sličnu kulturu. A sada nije tako. Sada od toliko multikulturalizma ja ne znam u disko klubu ili u skoli kakva je osoba što se sa mnom želi druziti iako pricam s njim. I kad ga upoznam, ne znam opet o njemu ništa dok se ne asimiliramo s vremenom.

Ljudi iako se uzivo druže, provedu nekoliko sati za nekom elektronskom spravom i na taj način su odsutne emocije između bica, volis ljude, a ne vidis ih, želiš ih zagrliti ali im možeš samo ukucati « smile » na forum, cuti im glas, napisati postu, sms…

Na kraju, oni famozni sajtovi za upoznavanje ko sto su « plentyoffish » i slično, eeee to je ono sto mene jako nervira.
Pogledas razne face tamo, nasmijane ili ne, ali sve su to stranci koji nešto traže tamo. Ja sam cisto iz radoznalosti usla tamo i svaki put kad udjem, srce mi se zaledi od tolikih artificielnih lica, a još vise od njihovih biografija i opisa. Nisam procitala možda desetak biografija, ono cisto iz radoznalosti i najgore je kad vidis da vecina traže prolazne veze. Zalosno. Onda kad kreiras svoj profil, dizajneri tog sajta imaju neka pitanja tipa kolika su ti primanja godisnje, isto ko da radis taksu ili sponzorises nekoga, kakva pateticna kapitalisticka spajanja ljubavnika i ljubavnica… pa to čini stvari još nehumanijim.

Na kraju krajeva, to je takvo vrijeme, svidjalo se meni ili ne, tako se danas mnogi upoznaju i na kraju poneki nadju i tu iglu u sijenu pa potrefe neku osobu jako dobre duse i uzmu se i sretno žive do kraja zivota. Ali ko ima zivaca, a pogotovo vremena da ide tamo svaki dan i da rizikuje da se upoznaje s nekim uzivo na taj način i da rizikuje da ne naleti na onu većinu koja žive samo za svoja fizicka praznjenja.

Ja radije sjedim s mirom i ponekad se sjetim lijepih uspomena iz proslosti i bar znam da sam dozivjela nešto sto vecina neće nikad moći jer mnogi ljudi u zivotu nikada ne dozive da jako vole bez obzira što se nalaze u braku ili zajednici.
Jucer sam dobila od jedne starije kanadjanke kompliment kako sam ja posebna osoba i da nikad nije upoznala nekoga ko tako pokazuje i izgovara emocije i priznaje iskreno šta smeta tu i tamo. Ona je među većinom koji žive drugaciji zivot a koji smo i mi do neke mjere pomalo poprimili. Međutim, mi se ipak trgnemo u neko doba, dodju momenti kad nam se emocije izraze jače i zaplacemo.

A naucila sam, bolje ikad nego nikad iako mi to možda neće vise nikad ni trebati u zivotu, al ajde… da se u vezi mora razgovarati o svemu otvoreno s partnerom da se zna šta parneru smeta, da na kraju ne bi doslo do nakupljanja negativnih emocija koje bi dovele naglo do mrznje i prekida. Najgore je sto najcesce kad jako volimo nemamo hrabrosti da neke stvari kažemo i plus nam otezava to što smo u toj eri tehnologije koja odvaja naše poglede u oci koje se sjaje od sreće kad su zaljubljene. Sjecam se kako je bilo s onim kog sam voljela najviše, kad smo bili sretni i taj osjecaj kad se stope dvije duse kao da su u raju, a ti pogledi ostanu urezani u dusi i nezaboravni jer su bili vatreni kad smo se stapali ko « gelato » gledajuci se … A na kraju sebi dozvolimo da nisko padnemo i da neke loše stvari kažemo preko telefona ili email-a i na kraju se jedemo i kajemo. Ali, danas to postoji dosta kod mladjih generacija i to je losa i zalosna realnost koja može da se izbjegne ako si mudriji ili ako postanes hrabriji i oprezniji i ono sto te boli izgovoris hrabro u oci. Na greškama ako nikad ne naucis, desava ti se ono sto si skrojio sam sebi i patis dok ne shvatis. Ako ponavljamo iste greške, onda nismo ni sposobni za ljubav za koju nemamo ni snage ni hrabrosti prevazilaziti teskoce koje postoje i u zdravim vezama. Iako smo za nju stvoreni zbog izrazenije emotivnosti, zbog te preosjetljivosti i sto nismo sposobni za neke stvari da je održimo, ta ljubav boli i pretvori se u nešto slično mrznji. Mada to nije mrznja nego bol, a mi je pogresno zovemo mrznjom jer ima takve slične karakteristike zbog nanesenog bola jedno drugom. A i ego ako se ispolji, bol postaje veca pa možemo reći da dodje do neke vrste mrznje koja je drugacija od uobicajene mrznje prema nekim narodima itd.

Što se tiče ove žene, ona je sama i ima preko 55 godina i nije dozivjela pravu ljubav u zivotu i sve joj je bilo artificijelno i tako da se nekad puno cudi i divi kako ja mogu da iskreno pricam i kaže da danas ima toliko malo takvih ljudi koji mogu da priznaju u lice šta im smeta kod drugih.

Znaci ljudi ne bi trebali da na duže vrijeme gase emocije zbog nekih artificijelnih, materjalnih i brzih bezvrijednih stvari sto će da zadovolje samo tijelo, jer su emocije vrijednije i kad nam dodju izrazenije emocije i kad se izbacimo iz neke hladnije rutine zivota zbog onih stvari koje ne volimo da radimo, kao sto je npr. ucenje, budemo sretni i osjetimo se zivljim. Sreća, radost pa nekad i suze su dragocjene jer su osjecanja lijepa stvar. Ako su suze odsutne dugo vremena i ako je covjeku teško da se isplace, ako ne izrazava jaka osjecanja pa makar i ljutnju i bijes zbog neuzvracenog virtuelnog pozdrava naprimjer, onda je on zaledjen na neko krace ili duže vrijeme ili čak do kraja zivota. Covjek koji je materijalno obezbijedjen i zadovoljan ali koji živi sam i ne pokaze emocije nikome se najcesce može pretvoriti u biće koje izgubi osjecaj da voli, i čak može čak imati neki osjecaj da je dovoljno zadovoljan , neki ne budu svjesni nedostatka izrazenijih emocija odma, a neki nikad.

Ovo sam pomalo pisala na word jucer jer nismo mogli da čitamo diskusije.