...yes...
I onda opet skontas da smo mi svi zatvorenici sami sebe..
Tuzno je da nakon toliko godina blejenja u isto i istrazivanja istih teritorija shvatis da zapravo nemas pojma o tom delu teritorije. Da sva pokusavanja da razumes ono što se razumeti dalo su uzaludna i da zapravo nalazis se na početku.
Da još uvek nisi savladao glavne prepreke a umišljas da znaš vise nego sto treba da poznajes. I tek tada vidis kako si totalno glup i ni za šta sposoban sem vrcenja u krug. I tako sve u okolo.Iznova i iznova.. I kad se umoris od prevelike kolicine koraka kojih napravis sednes i u misli onako sasvim slučajno dodje ti slika koju si već unapred znao i istražio. I onda ti se postavlja pitanje na koje nikada nemas odgovor. Pitanje glasi „Šta sad?”
I po ne znam ti koji put vrtis isti film u glavi unapred znanim svrsetkom no eto valjda postaje rutina motati ga iznova i iznova.
I onda kada više ne znaš šta ćeš sa sobom pustis tu slanu kap iz oka da se sliva i ocrtava put kuda je prošla u nadi da će ti biti lakse a zapravo ni svestan nisi da ti je od nje samo gore. I onda kao zatvorenik trpis tu ogromnu knedlu u grlu i nadas se da ćeš jednom ipak upoznati tu teritoriju u kojoj se nalazis toliko dugo vremena.. Zalosno ali istinito..

http://www.youtube.com/watch?v=rgxfthPHTwc&feature=player_embedded#!

DOBRO JUTRO!