..zaboravko ja,gore pesma od.p.c.
------------------------------------
TELO!
Boliš me, telo moje, boliš me.
Voliš me, punjena budalo, ne voliš, voliš me.

Otkidam latice svetlosti, da te smrt manje peče.
Prolećem kao stoleće. Kao proleće ponad tebe tečem.

Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me.
Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.

Gorim te. A ogoliš me. Goriš me. A ogolim te.
Volim te. Stvorim. Oborim. Ne volim. Volim te.

Otkidam lance vremena. O, veruj mi, u nas će
grunuti topovi mržnje, i u nas urašće.

A da li će zarasti to more ljubomore? Moli me.
Otvori se. Bori se. Borim se. Ne preboli me.

Namćor (Đ.B.)
Nevolem,
nikog, lutko, takva mi je narav
kao odžak star i grav
puno dima je kroz mene prošlo.
Nevolem,
ujne, strine, šogore, komšiluk,
nataknem ih na čiviluk,
od njih ništa dobro nije došlo.
Nevolem,
semenkare, cigoše, trubače,
burek, ulične pišače,
nek mi moju lepu varoš vrate.
Nevolem,
džipadžije, dizel, butikaše,
restoteke, tamburaše,
svaku pesmu bar za strofu skrate.
Mater im...
Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodaću onu našu kućerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina,
da kupim čet'r' konja besna,
da ih u oblak upregne
pa stobom di nas niko ne zna,
uteknem.
Nevolem,
kad mi gaće uđu, di već uđu,
te što brinu brigu tuđu,
košticu u štrudli od višanja.
Nevolem,
zatucane, gratis, kravataše,
hipohondre što se plaše,
da dobiju rak od razmišljanja.
Nevolem,
krvoločne pse i gospodare,
nađubrene trotoare,
maskirne, kad navale na pendžer.
Nevolem,
lopuže što voze tuđa kola,
znaju azbuku do pola,
miču usnama dok sriču pejdžer.
I ne samo da ih ne volim nego ih se malo i gadim ...
Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodaću onu našu kućerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina,
da kupim čamac na dva vesla,
i onaj šešir rogozan,
pa tebe, di nas niko ne zna,
odvozam.
Nevolem,
šizove i nervne bolesnike,
pre ih puštali za vikend
sad ih puste pravo pred kamere.
Nevolem,
sve te lezibejke, da prostite,
proročice, travestite,
nek mi gospon-dame ne zamere.
Nevolem,
teget girtlu na teget mantilu,
šestu ličku, sedmu silu,
opa-cupa preko Okućana.
Nevolem,
izbore, televizor, plakate,
dosta, ako Boga znate,
ludnica je kanda otključana
širom ostala, prover'te molim vas...
Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodaću onu našu kućerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina,
da kupim adicu od peska,
na njoj šumarak nakrivljen,
da tebe di nas niko ne zna,
sakrijem.
Šta je ovo - solo.
Ih, nevolem solo.
Aaa, to je onaj sopran saksofon.
To tek ne volem.
Nevolem,
uzdržane, trezvene, pa džoging,
takve najpre strefi šloging,
al' ni krkanje mi nije blisko.
Nevolem,
što odasvud samo čuješ dajmi,
il' se prosi il' se zajmi,
jeboga, ja nikad nisam isko.
Nevolem,
štreberčine, večne odlikaše,
crne rolke i sektaše,
ne padam na Tibet ili Burmu.
Nevolem,
škrtariju, intelektualce,
koji važno vrte palce,
kupiš ih za špricer i kavurmu.
Koju ja isto, odnosi se na kavurmu, ne volem...
Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodaću onu našu kućerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina.
Napuklo srce na dve pole,
ljubav je teret pregolem,
čak i to što te tolko volem - ne volem.
Uh, što ne volem kad se ovako završi pesma - ko racija.
Što, baš je logično.
E što tu logiku tek volem. Tu si me naš'o...