Pre 15 god kad smo napustali Beograd prvi put sam video oca da place, covek koji nosi nekoliko metaka iz rata stoji nemocan pred nama i trlja pomalo ugasle oci
-Nemoj stari-kažem mu-rasplakaces i mene i decu.
-Zar sam ja stvarao porodicu da se rastura po Canadi?-rekao mi je samo.
Kako su me zabolele te reci koje mi dadose zavet : kako god umem da nam sacuvam poreklo i ime sto u tudjini nije nimalo lako,pogotovu kad deca pocnu da nam se udaju i žene.Poneo sam nekoliko fotografija ali to je malo. I onda odlucim da pocnem da pišem knjigu.Možda je to suvise hrabar potez za coveka koji nije pisac.Ali valjda će te reci razumeti tvoji praunuci stari. To je sve sto mogu.

Ovo su neki delovi iz te istinite price. Biću zahvalan svima koji imaju strpljenja da procitaju ovo i ostave komentar.

„Sutradan sunce obasja belinu snega sto je preko noćinapadao.Milovan stoji na pragu kuce zagledan u promrzlo nebo .Oseca kao da lebdi kroz tu carobnu svetlost kojoj izlaze ranjenu dusu ne bi li s nje strgla crno odelo koje već dugo nosi.Zamišlja modro plave oci koje ljubopitljivo trepere ispod dugih trepavica.Kako bi voleo da dotakne jednu brizljivo skrivenu ruku u rukavici.Obuzelo ga tako sazaljenje.On koji je jurisao na bugarske linije,upadao u blatnjave rovove nema hrabrosti da stane ispred žene i kaže joj da je voli.Nije ni slutio koliko je ljubav slatka pozuda ,ali i da boli mnogo jače od gelera koji ga osakatise.Vidi Radmilu Jovanovu,na usnama joj topao dah ,na obrazima snebeljivo rumenilo od zime.Kako mu se samo trese ono jedno koleno sto ga ima pred likom te blakooke devojke.Srećom pa se oslonja na staku,jer da ima drugu nogu izgubio bi ravnotezu i već bi lezao u snegu.
Bilo je pola deset.Trgnuse ga vrata iz tog sanjarenja.Dragutin mu prebacuje gunj preko ramena.Pali mu cigaretu i pruza.Obojica cute i pate kao i Ljubica koja stoji uz prozor i gleda svoja dva unuka s takvim ponosom jer nose toliku plemenitost u srcima a sreća im okrenula ledja.”

----------------------------------------------------------------------

„Svetozar je,čim je čuo o pozaru koji se dogodio pozurio da dodje.Zatece Dragu kako pakuje ono malo sirotinje sto ima i Milku još uvek u strasnom soku.Isteruje ih gazda iz kuce.
-Trebalo ti je dugo da se pojavis.-rece mu Draga smireno.
Svetozar cuti stiscuci pismo u dzepu.Najzad mu je jasno da joj ga mora predati, izvadi ga iz kosulje i pruza joj u ruke.
-Znam ja da je moj Lazar poginuo-rece mu jedva cujnim glasom.
-Ovo je od njega-
-On nije bio pismen.-
-Ja sam zapisao,sve sto mi je rekao,bas svaku reč.-
-Onda mi procitaj-
Svetozar rasklopi poguzvan papir,zakaslja se i poce da govori gledajuci samo u niz slova jer ga je,od tolikog citanja naucio napamet.
”Draga,ako ti Sveta bude citao ovo znaj da se neću vratiti i da nisam među živima.Ne tuguj,takva je volja Gospoda.Ne zalim za zivotom već zalim sto tebi i Milki nisam pruzio vise dok sam živeo.Bojim se,tako se bojim kako ćete vas dve same.Kad vam je teško i zatreba vam pomoć obrati se Svetozaru.On mi je to obecao.Cuvaj mi Milku.Voli vas vas Lazar.„
Niz Dragino lice slivaju se suze.Iako je još pre sest meseci dobila zvanicno državno obavestenje o Lazarovom stradanju potajno se nadala da je u pitanju greška i da će se vratiti.
-Gde ga sahranise?-upita nešto odlucnijim glasom.
-Srpsko groblje na Zejtinliku u Solunu.-
-Jesi li siguran Svetozare da je to bio bas moj Lazar?-
-Ja sam mu sklopio oci Draga...-pokusa da je uveri ali precuta da je Lazar pogodjen dok je njemu stitio ledja..

----------------------------------------------------------------------

”Milovan,oslonjen na staku koja je potonula u busen pozutele trave prepreci baba Ljubici put.Osmehom je hrabri i moli da s lica potisne taj tezak bol koji već dugo nosi.Da iz srca izbaci ucmalu nemoc i dozvoli mu barem koji trenutak radosti.Onda je poljubi u izborano a opet nezno lice koje se ozari tek nagovestajem smeska.
Doskakuta s onom jednom nogom sto je ima nazad do stola i sede kraj Svetozara.
-Hrabar si ti covek Milovane!-
-Mislite pola coveka kapetane- nasali se Milovan.
-Neko ima ruke i noge al strasljivo srce a tvoje je tako plemenito i hrabro.Ti bi i takav jurisao na nemce.Heroj se ne postaje,heroj se rodi.-
Slavko s takvim ponosom slusa kapetana i jedva se suzdrza da ne zaplace.I pored gubitka sestre i ove Miovanove nesrece ne može a da ne prizna kako im je surov rat mogao uzeti mnogo vise.
-Pobrinucu se lično da ti se država oduzi na pravi način,kao heroju ...-rece odvažno.
Milovan se smeska.
-Ne trosi vreme kapetane,država ne može da mi da ono sto meni treba.–
Svetozar ga je razumeo.Jer teško da će i jedena devojka pristati da veze svoju mladost za teskog invalida.

----------------------------------------------------------------------

„Sledeće godine Slavko ozeni najstarijeg Milivoja.Doveli su u kucu Milanku,cerku trgovca Janka Panica iz okoline Kragujevca. Milica posmatra Milanku kako zbunjeno obara glavu pred velikim brojem veselih gostiju i sece se njenog dolaska u tu kucu pre tridesetak godina.Tek tada postade svesna reke zivota koja neumitno tece.Zar je već vreme da sebe preispita je li ispunila Slavkova ocekivanja i zelje,sve donete odluke,učinjene greške.Barem ona svoj zivot nije uslovljavala prevrlikim zahtevima. Davala je najviše sto može a uzimala samo koliko joj treba.Onda zatvori oci ne bi li odbacila te misli koje ne prilice svadbenom veselju.
-Osmehni se Milice,gledaju te ljudi-opomenu je Slavko sapatom.
Ona mu ispuni i tu zelju.Otvori oci koje zasjase kao retko kad.Gleda svoja četiri sina kao odrasle ljude koji,radosni nazdravljaju jedan drugom.Milovan, najlepsi od sve njene dece u jednoj ruci drzi casu a ostatkom druge grli brata i peva .Njegovo,do tada odurno telo poprimi cudnu snagu pa ona kod nekih devojaka koje ga gledaju uoci sramzljivost na obrazima zbog čega se njeno srce ispuni nadom koja potisnu iz njega onu tesku patnju.Iz ociju kao da joj plamte dve zvezde koje obasjavaju oformljene crte pozeljnog muskog lica.Iako bez ruke i noge shvata da njen sin nije bogalj.Najzad ga i ona poce gledati kao heroja.

----------------------------------------------------------------------

U leto 1923 godine Milosu naglo otkazase noge.Njegovo telo u postelji poce da kopni i vene.Slabunjave i koscate ruke prekrivene starackim pegama iz cijih saka su virili krivi prsti s pozutelim noktima licili su na ogoljene grane koje tuzno vise na stablu koje samo što se nije prelomilo.Iz ociju mu lagano iscezava zivot.
Svetozar od komande zatrazi penzionisanje ne bi li pomogao Dragi da se nosi sa teretom oceve bolesti.
Kad je stigao kuci i stao pred nju mogla je procitati u njegovim ocima radost sto je još tu.Uplasena tom pozudom okrenu se od njega ali potpuno iznenada njeno telo zadrhta od zelje za dodirom.Kako je snažno samo otrovna strela neverstva pogodi u srce.Utrca brzo u kucu i kleknu pred ikonom da zatrazi oprost,vise od Lazara nego od samog boga.
Svetozar oseti njenu neodlucnost te udje za njom.Srce joj luduje u grudima.On kleknu uz nju.Tresu se oboje al je ne dotaknu.Samo pimace usne uz njenu maramu,
-Volim te Draga.Cekacu te,dokle god bude trebalo.-rece joj toplozagasitim glasom.
Lagano se podize i izadje iz sobe ostavljajuci je da place.
Sledećih nekoliko dana okretala je glavu od njega.On bi je retko šta upitao.Sreća i sto može samo da je vidi bi mu sasvim dovoljna.
Jedne veceri lagano se prisunja njenom prozoru,samo da bi je video pred spavanje.Zatece je u momentu kad je rasplela kosu. Kao da joj se slap svile previo preko razgolicenog ramena. Uljana lampa sa zida rasipala je mutno svetlo na tu boznastvenu lepotu zenskog oblicja. Požele da je ima, ali se brzo pribra.Ode do kapije a iz glave mu ne izbija pokret njene ruke.Da bi covek upamtio lepotu mora je gledati i mislima a ne samo ocima.Jer pred ocima je sve prolazno, samo u svesti ostaju trajne slike,kao u albumima.
Te noćiDraga najzad odagna zabran sa svog tela.Sirom mu otvori srce u koje pet godina niko nije imao pristup.
Udala se po drugi put.U novembru svesno prihvati rizik da u 42 goj godini u stomaku ponese svoje drugo dete.
Milos jedva otvara usta dok prica.Draga mu spusta ruku na hladno celo,
-Morate jesti oce...-
Krenuse mu suze još jedini znak zivota u njemu.Zar je moguće da to cuje?
-Imaš lepe ruke dete moje i tako dobre oci-saptale su mu usne.
Svetozar grli Dragu,prvi put pokazuje svoju muskost pred njim.Spusta joj drugu ruku preko stomaka a Milos drhti ko prut.Gleda u sina i ocima ga moli da pozuri,da mu kaže sto pre,da preduhitri zadnji treptaj njegovog srca.
Svetozar smeskom otvara usta ali ga Milos vise ne cuje.Ukocen pogled mu odluta u nebo.Draga mu na grudima preklopi ruke i poklopi oci.

---------------------------------------------------------------------

Milovan zamoli Milivoja da mu pomogne da se obuce.Namerio se da ode do grada,da obidje Dobrivoja i Milku.Hoće u novom odelu da prođe kraj Radmiline kuce.
Milivoje kao da mu cita misli.
-Otac hoće da ti nadje ženu-rece mu.
-Meni?-iznenadi se Milovan.-Zar covek koji ne može sam sebi ni gace da navuce treba ženu?-
-Bas zbog toga brate,ne možeš takav vecito sam.-
Milovan ga odgurnu rukom tako snažno da se Milivoje zatetura i udari u zid.Jedva se suzdrza da mu ne uzvrati.Bas u tom casu pojavi se Slavko na vratima.
-Jeste li zavrsili vas dvojica?Hoću da ti nešto kažem Milovane.Kod Steve Knezevica u kuci ima tek stasala devojka za udaju.Sutra idem s popom Eugenijem da ugovorimo svadbu.Njima nedostaje novca a nama devojka.Lako ćemo se dogvoriti. –
-Ciju svadbu da ugovars oce?-
-Tvoju Milivoje,tvoju i ne pravi se blesav.-
-E,moj Slavko,milostinju ti ides za mene da molis.Ovakav kakav sam biću teret i rođenoj majci koja me je na sisi uspavljivala a kamoli ženi.Šta može da ocekuje ta jadnica od mene?Covek najpre treba da upali vatru da bi ogrejao ženu.A moje srce je nedavno izgorelo, zauvek.-
Uz lupanje stake o drveni pod Milovan izadje iz kuce.
Slavko i Milivoje se s cudjenjem pogledase.Obojica se upitase šta je to toliko strasno moglo da se desi pa se tolika patnja okomi na jadnog Milovana?Nakon nekoliko minuta provedenih u cutanju Milivoje se trgnu,
-Znam!Sad mi je sve jasno.Zar smo toliko bili slepi?
-Govori za ime boga?Govori?-izdra se Slavko.
-Zar se nije Radmila Jovanova udala nedavno?-

”