Човек без маште, као риба без воде

« Живот у свету снова био би бајан. Можда управо оно што нам треба. Не би постојали путеви напред и назад, не би постојале раскрснице тих путева, као ни закони саобраћаја на тим путевима. Зашто се мало не бисмо препустили маштаријама? Уосталом, зар нам свима није било лепо кад смо били деца, играли се барбикама и аутићима или гађали песком? Зар није било лепо док смо као клинци маштали како ћемо једног дана постати пилоти или стјуардесе, принчеви или принцезе? Бар сам то ја желела, можда сте ви желели нешто треће. Тачно је да нисмо више деца, нити ћемо икад поново бити.
Али маштање није само предвиђено деци. И машта није увек толико далека и неостварива колико мислимо. Можда ми се неће испунити сан о томе да једног дана одем на Месец . Па, ипак, шта је лоше у томе што то понекад замишљам? Шта је лоше у томе што тренутно желим да једног дана будем велики писац?
Можда ми неко може ми замерити на томе, али ми никако не може забранити.
Машта је свет без граница, свет који сами себи градимо. Само у машти можемо бити све шта хоћемо, досезати чак и звезде ако желимо... Стога маштајмо док год можемо, и кад год можемо. Хајде да се препустимо сновима. Хајде да се препустимо тој магији заједно... »

Топли поздрав...;)

Drži se sna, mani se takve jave. Bolesna je, po mom sudu.

Oprosti, ali, ipak... Tako mislim, pa ti i rekoh. U ime onih nekadašnjih prepiski.
…….
Драга моја, знаш да ја не могу да се наљутим на тебе и нема потребе да се извињаваш. Увијек сам код тебе цијенила искреност – што на уму то на друму.
Иначе ово горе је само један цитат о маштаријама нађен на нету ,а који ми се допао.
Немам претензије да будем писац, ја сам само грађ.инг и није то за мене. Моје претензије су како побољшати квалитет бетона.,))))))))
Још једном топли поздрав...