3OPO,

Slučajno svratih...kad ono ti...i dijete...

Nisi duso moja trebala nositi kaput...mogla si ponijeti samo dzep...ili ono iz dzepa!

Eh, ko ti kaže!

Mirisu uspomene...na šta? Kakav miris imaju? Miris sitnih kolacica pred Novu Godinu ili Bozic? Onaj od kojeg ti se dusa sirom smijeska, a usne ljube jedna drugu da osjete ukus?

Ili miris...one...znaš...gorcine?

Opet ja s pitanjima.

Pa kad te nije bilo.

Stavila si proljece...hvala..:)))

Znaš da je kasno proljece, ulazak u ljeto...i kasna jesen naljepse doba za zaljubiti se? Tada su pore srca otvorene, na poseban način...tada se zaljubis i kad nećeš.
I kad ne želiš.
Kad ne ocekujes.
Kad se ne nadas.
Kad ne znaš.
Kad ne možeš.
Kad ne smijes.
Kad bjezis od tog cuda, sto ga zovu ljubav.
A hoćeš.

Evo jedna od mene...

Ovu je odpjevao dusom...ne usnama...ne glasom...

http://www.youtube.com/watch?v=VD7gpShP_90&feature=related

I on ima stipaljku...drvenu.

*****

„Ovo je pjesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi:
Držiš me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem.
Da mi suze ispare na suncu.
Zahvaljujuci tebi moći ću malo da se nasalim sa stokom i živinom u ovom dvoristu.
Nadimacu se.
Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom tijelu.
Cijelo prijepodne biću zastava koja rukavima samara vjetar i mirise na sapunicu i nebo.
Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis.
Mene popodne peglaju.”

****

Onda se sama zakopcam.

*****

P.S.
Dobro nam se vratila...

Elem, evo poente: nisu deca naivna, bar ne ova odrasla koja bi da se igraju dece pa zato što su zaboravili kako se igra - smetnu s uma da su ipak odrasli i da onu vrstu „naivnosti” - zapravo čestitosti - koja je svojstvena mališanima, u izvornom obliku, čovek može da ima samo dok je dete. Kad čovek zakorači u svet odraslih, onda moraš govoriti i ono što je očigledno:

pogled iza naočara uvek je i svuda isti, jer iza njega je čovek, u njemu duša, a ona je, kažu, bespolna. Nisu, dakle, ovde tri emotivno pogubljene žene, koje „tajno krpe srca” (cvrc, al' je tajno!) i na net bespuću „izlivaju betonsko prijateljstvo”. To, što virtuelni razgovori između te tri žene jesu otvoreniji nego što se „naivnost” može ikada navaditi, to je neka druga priča. Naivno dete, izvoli, pogledaj u sebe, videćeš „Какве се још приче крију иза наочала, радости, смех, сузе,љубав, туга, бриге”, a čim to uradiš videćeš koliko je nedotupavo ono tvoje „Сазнаћемо ускоро... ако се појаве...свака са своје планете...”. Jer ono što je u bilo kojoj od nas tri imaš i ti, kao i ma koji čovek, odgovori su u tebi - oduvek se samo tu i nalaze.

Pozdrav Enigmi i Zori.

„Al' divno je, al' najteže, kad u glavi nađes krila i obletiš maštom samo za trenutak sve visine...I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila.”

:)

Ali je ipak najlepše biti dete, i to veliko dete!

http://www.youtube.com/watch?v=CZe_OxQJBQs&feature=related

Pišemo se sutra:-D

Akhgm...

Izvinjavam se na kasljucanju, zastade mi nešto u grlu...

Zoro...Zoro...

Ti si u vecem miru sa sobom nego sto mislis...nazvala si tu ulicu zelenom...a ona, boja, opusta...svjesno ili nesvjesno si odabrala da ona, ta ulica bude...uh, takva kakva jeste.

Pocetak kraja rekla bih...zašto je komplikovano? Nemoj me to pitati...na to nemam odgovor ni sebi.

A tvoje srce kuca, negdje u blizini...budi se kraj...Usunjaj se u jastuk...barem u mislima...da cujes odkucaje

U to ime...

http://www.youtube.com/watch?v=1cyTqhuv78U&feature=related

Oprostices mi znam...malo me nostalgija vrti oko malog prsta nocas...a Kemal me vraca u daleku bliskost...onu sopstvenu intimu...

Prepoznala sam odgovor...osjetim...i da nisi napisala, procitala sam.

Pitanje...
Uf. Ala znaš...
Prolaze minute, sati, dani, mjeseci, godine...a ono sto si me pitala na šta trazis odgovor...ne prolazi. Zauvijek ćeš nositi to u sebi...naucis da se nosis s tom prazninom koja zjapi...kao otvor vulkana...ali ako je srce tvoje, pa i moje, vulkan, kako u njemu može nici cvijet? A želim jedan ruzicasti gerber da nikne...

Mi smo svijest sami za sebe, bez kraja i početka...beskraji kao vasiona...zato i nosimo mnogo u sebi. I ono nekazno, sto u nama umire...pa i ono izreceno...i ono sto nas muci i raduje i ne da spiti, koje nagoni na razgovor ocima...razgovor dusom...beskrajno Zoro. Beskrajno.

Zato i jeste komplikovano. U svojoj jednostavnosti.

Nosi to što nosis u sebi, na plecima...sa dostojanstvom. Nije ego...da je ego, znala bi ti odgovor be pitanja. Samo bi ti se kazalo...

Nedodirljivo.
Nedostizno.
Treba nauciti zivjeti s tim.
Valjda ono...znaš ono od čega otupis pomogne da sam sebi budes najjači i najbolji ucitelj. Emocije su pokazatelj kako mislimo...A ljubav je najvisa frekfencija koju možemo da emitujemo...ko nije roden gluh. Ali i za takve ima lijeka. Slusni aparat...

Tebi nije potreban nikakav aparat...a bojim se ni meni. Zato srce s vanjske strane rukava nosim.

„...potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svjetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nježnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte riječi:
potrebno mi je primirje
između srca i sjećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga...”

****

Nepremostivi nesporazum. Nepremostivi most.

Aghkm...opet mi nešto stade u grlu.

Do sledećeg susreta...

Ja

P.S.
Ovaj moj post me podsjeti na Miku...
„”„”Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi vam od svega ostalo tek nekoliko riječi, oljuštenih i čistih, lišenih nepotrebnog.„”„”

Trebala sam pustiti mislima da se staloze.
Ali bojim se da onda ne bih imala šta reci.

:)

Знала сам да ћеш ме разумјети... и да нисам написала ни једну ријеч.
Поздравчић до сутра.
Читамо се...
♥

П.С Она улица, знаш која...је стварно зелена и у стварности...

Evo i mene, red je da dam malo „goriva” za „naivnu decu”:) Zapravo, da naglas razmišljam o ponečem što ste ovde napisale, spopalo me i netje da pušća...

Sve prolazi, ali se ne zaboravlja sve; na prvi pogled je paradoksalno, ali je čovek više ono što ne pamti, nego ono što mu jeste u sećanju. Čovek upravlja onim što pamti, ili bar nastoji da to čini. Ono što čovek ne pamti, međutim, upravlja njime i onda kad on nastoji da upravlja onim što pamti; čudesno je to umrežavanje u nama... tajna koja je tako očigledna da tajnom nipošto ne može biti.

Da nije tako, zar bi imalo smisla spoznavati samoga sebe? A, samospoznavanja kad nema, vremenom postajemo okamenjene ljušture; postajemo oblik, fizičko telo iz kog se konstantno iseljavaju životna radost i sve što ona supsumira; postajemo bilbordi beznađa na kojima jasan pečat ostavljaju mnoga negativna stanja i osećanja različitog intenziteta, ali iste suštine; tada smo formalni nosioci života kojeg nema, dokoni čekači bora i tog kobnog momenta, strašnijeg od svih, kad će, na posletku, i sam život izvetriti iz nas, a da nam je dao tako malo, gotovo ništa... Čoveku je uvek malo, posebno kad ima...

Nije pamćenje samo ono što nam je sada aktuelno u svesti. Niti je ono sasvim individualizovano, lično, samosvojno; jer, ono je starije od jedinke; više ga je, u svakome čoveku, od njegovog neposrednog iskustva ma koje vrste; čovek se „rađa sa pamćenjem”, nesvestan toga; prazna je jedino njegova tabla po kojoj on urezuje svoj životopis...

Iz tog pamćenja sa kojim se rađa, čovek crpi potrebna „sećanja”, zapravo znanje, putokaz, nalog, svašta nešto, u mnogim konkretnim situacijama. Tako se orijentiše, snalazi, preživljava kritične momente, a posle njih, tek suočen sa posledicama, može biti na tragu onoga što je „pročitao iz pamćenja sa kojim se rodio” – i to, bez izuzetka, jedino ako su posledice potencijalno katastrofične po njega ili su nalik tome. To je tako, iako će malo ko poreći da se čovek uči dok je živ; svi znaju, ali svi ne „uče”...

U časovima sreće ljudi se ne bave samospoznajom; naime, ti časovi su neka vrsta kvalitativnih, nadograđujućih odmorišta, kraćih ili dužih, intenzivnijih ili ne, sveobuhvatnijih ili parcijalnih, ne menja na suštini; na tim odmorištima se, u biti, pregrupisavaju unutrašnji činioci, a sve to radi savladavanja naredne deonice na putu... ka sebi, ili od sebe. Izbor je strogo ličan do te mere da čovek zaista jeste jedini odgovoran za sve svoje sreće i sve svoje nedaće. Birao je put, kako je sejao tako žanje, to nije lična ili ljudska nego kosmička pravda i tu nema privilegovanih; princip je jedan, isti je za sve i svakoga, u svim uslovima, svim epohama.

I to je jedini princip od koga nema izuzetka da bi bio potvrđen; naprotiv, odstupanja od svih drugih principa pokazuju i njihovu relativnost, dok nepostojanje odstupanja od tog principa potvrđuje i apsolutnost u kojoj su ljudi po tome uvek jednaki, u kojoj postoje jednakiji, povlašćeni, privilegovani; jeste čovek mera sviju stvari jer upravo taj princip filigranski precizno „razmerava” pređeni put, učinjeno u vremenu... „Prema svecu i tropar” je mogući potsetnik da nema krivca van nas samih, nema zaslužnih van nas samih, ni kazne ni nagrade van onoga što smo ispisali na svojoj tabli...

... Pamćenje poneto rođenjem, kao što se prenosi telesna konstitucija ili boja očiju, nije nedostupno čoveku, naprotiv; jedna od funkcija porodičnog stabla, možda čak i primarna (značaj ne menja činjenica da je to mnogima na margini), jeste omogućavanje rekonstrukcije tog pamćenja, ali, to je tema za sebe... Dolazak do tog pamćenja praktično je šematski, sva porodična stabla govore istim jezikom, svako ima svoju „priču”, ona kazuju više nego što većina ljudi ikada može progovoriti o sebi... Bili naivni ili ne, po tom pitanju odrasli su kukavice spram dece...

Isto tako, (ne mislim na šematizam, mada ga ima i ovde) može se doći do druge vrste potisnutog sećanja, onog koji se odnosi na događaje, momente, koje pamtimo a koji su bili naše životne vododelnice, jer su se događali nama, mi smo u tome i te kako učestvovali. U takvim sećanjima uvek postoji deo „uronjen u zaborav”, lagerovan duboko u čoveku, zakopavan možda baš u trenutku kad se rađao u njemu; deo koji klija i raste, stvarajući gorke plodove; bio je potisnut radi lakšeg preživljavanja, preživelo se, otišlo dalje, ali sve potonje vreme, a da to ni ne slutimo, taj potisnuti „višak” meša se u svakodnevicu...

Ne moraju to biti traume tipa PTSP iliti „vijetnamski sindrom”; život je i u miru prečesto rat u kome se stiču dovoljno duboki ožiljci; što smo hrabriji da im „prevrnemo utrobu”, to jesmo „osuđeni” na veći napor, ali i na bolje poznavanje sebe kao rezultat napora. Time smo sebi omogućili precizniji uvid u to šta bismo zbilja dali drugima i šta bismo primili od njih, prestaje „tumaranje” u kome povređuje i ono što se ipak može zaobići, horizont je (sve) širi, orijentira (sve) više, obilaznica tim manje, iz trčanja i večite žurbe može se mirno preći u hod koji prija jer jeste istina „ko žurio, vrat slomio”.

Ako uvid izostane, imamo samog sebe u poziciji vrhunskog, najefikasnijeg mogućeg diverzanta svojih potreba, želja, snova, nadanja, očekivanja; i večito pitanje: zašto, kad toliko ginem. Ginemo da sebe samog sabotiramo, na to mu dođe.

„Јесте, сви су одговори у мени али не могу никако да их повежем, лебде као честице космоса.”

Ne postoji čovek koji ide ka sebi i nije se „povezao”;)

Nepovezani ostaju samo oni koji, umesto sebe, traže druge da im oni donesu i prinesu „sreću” odnosno ljudi koji u sebi de facto vide boga uprkos onome „nemaj drugog boga osim mene”; ispunjenosti nema bez napora, izgaranja, poderanih kolena i laktova, kao kad smo učili da hodamo.
I kao što smo nekada davno, ne znajući kako, „osetili” i „znali” da je vreme da se odvažimo i zakoračimo sami, pa su oko nas đipali od sreće jer je „beba prohodala”,
tako i u kasnijem životu, kad akumuliramo potreban kvantum znanja o sebi (osvestimo ono što ne znamo), da ne „osetimo” i bez da „znamo” to znanje ipak „radi” i traži vreme, pravi trenutak u kome smo konačno osposobljeni da „vidimo ono što nismo videli” iako je „bilo tako očigledno”. Da se suočimo, najjednostavnije rečeno. Strpljen, spasen. Najviše sile treba za pokretanje iz tačke mirovanja, a inercija nije nužno zlo niti prazan hod, ume ona biti i mudrica koja radi za naše dobro, a ne samo na našu štetu.

Prejaka reč u jednom momentu ubije, a u drugom nasmeje jednog te istog čoveka. Zato nije bitno da li ćemo nešto zaboraviti, ključ je u tome da li ćemo se nečega setiti; zapravo, da li ćemo iz pamćenja dobijenog kad smo se rodili a kog se ne sećamo (tzv. „porodično pamćenje” koje nije samo usko-porodično...) ili iz onoga što smo doživeli pa smo ga tutnuli u zaborav (lično iskustvo), izvući ključ za vrata u sebi ispred kojih stojimo.

Pozdrav, za lepa svitanja:)

Ko пита не скита.
Ова сјећања код мене на нешто што је било а у ствари није било, него у стилу „тресла се гора родио се миш”, ваљда ће проћи. Повјероваћу ти на реч. ;)
Хвала на буђењу и топли поздрав ♥
Ипак је пала ћуприја,,,;о)))

Enigma,

ako je „knjiga sredstvo koje je pronašao čovek da bude pomoćnik njegove misli” (mislim da je to rekao Šampolion, mada nisam sigurna), onda su reči samo znaci kojima čovek nastoji, teži, da ono što jeste, uslovno govoreći, „transferiše drugome”; da mu se „predstavi” kao „poželjan saputnik” kroz neki deo vremena. U tome, čovek može samo da ostvari težnju, to je stoprocentno garantovano, a da li će uspeti više zavisi od onoga kome se obraća; tuđe granice su i naše, ma kako nam se to ne dopadalo, ali, dobro je da je tako... jer kakav čovek ume biti štetočina i u znanju i u neznanju, to odslikava ne samo istorija...

Mnogo su nedostatni ti znaci, ljudi im pridaju veću moć nego što imaju, naravno - tako je lakše (nije bitno što je skuplje!), pa zato reči postaju toliko bitne: presudno je šta je ko kome izgovorio, ne traga se za onim što je u njih „obučeno” samo zato što postoji i nezavisno od reči; ne dopušta se da odelo može biti tesno, široko, poderano, previše svečano... Bez toga, nazovimo „to” suštinom, reči su šuplje...

Meni je od reči muka, možda i zato što su iza mene Nijagarini vodopadi privatno i službeno nanizanih reči, a u tome, uz ostalo, i saznanje koliko su puta pravile buku za gluve (važi i za mene, o, kako sam nekada davno umela biti gluva!)... i privatno, i službeno, ne znam gde je grđe...

Manje sam rekla nego što jeste, to je uvek tako... Ti si otvorila pitanje ratišta u samom čoveku, ukoliko izostane „potpuni(ji)” uvid u realnost, uvid „do kraja” (otvaranje depoa „tajnih znanja u sebi i o sebi”). Zapravo, pitanje koje simbolizuje Gordijev čvor.

Aleksandar Makedonski jeste ga presekao i rešio problem tako što je istovremeno „presekao prostor i vreme i ...”; to tako u ratu biva ok, to su vanredna stanja koja traže urgentne, nepogrešivo efikasne mere; ali, kad oružja ućute i sa oruđima odu na glancanje i reparaciju, čovek mora krenuti da uradi jedino što je plodotvorno, oslobađajuće, kad je o Gordijevom čvoru reč: razmrsiti, a ne seći...
Rat se vodi na bojištu, a dobija za „zelenim stolom”; bilo i biće... zato poraženi mogu biti pobednici, to nije mit; zato pobednici pišu istoriju - da sakriju da su pali na bojištu, pa, zašto bi je pisali kad je ionako prošla; opet, druga tema...

Pa neka se u raspetljavanju zaplete i kao pile u kučine, nije izreka za dž nastala, porašće pile i biće veće od klupka, elem, dobaciće čovek u jednom trenutku dotle da bude ne samo ravnopravan sa problemom već i superioran u odnosu na njega;
ali, ako ne krene da raspetljava, nosiće svoje potrebe, želje, snove znajući da jesu njegovi, autentični, privlačiće ga stalno snaga njihove lepote, čeznuće za njima,
ali,
kuda god išao i ma šta radio, koji god metod primenio, rezultat će biti isti jer je u strategiji pogrešna postavka; ono što treba, želi i sanja biće nedostižno, a on sve umorniji od lomatanja da do toga stigne, na kraju deprimiran, sve do dizanja ruku i otpočinjanja beskrajne žalopojke nad „zlom sudbinom” kao večitim odgovorom kad čovek beži od istine...

Jer, jednom je neko u nekom trenutku presekao čvor, ali ga potom nije raspetljao da vidi kako i zašto je nastao („iskustvo predaka” i „lično iskustvo”; mislim na „loše iskustvo”, radi lakšeg razumevanja, mada iskustvo - kakvo god bilo - ne može biti loše). Priroda se protivi nasilju, presecanje jeste nasilje, ali kad vulkan rađa lavu i pada pepeo po Pompeji, „za večnost” ostaje samo ono što smo učinili u tom „sad”... Nesvesni da smo u njemu znali manje nego što nam je bilo dato da znamo... Lenjost duha je jedina fatalna bolest na ovom svetu, ona tamniči dušu, a to je gore od smrti jer smrt uopšte nije ni kazna ni nagrada, ona je priča za sebe, van kategorija kojima se uobičajeno operiše na tu temu...

Srećno u traganju za ključem, pozdrav, kad je već dovde došlo ... sa Venere:-D

Eskimoko,

Rijeci nas i spajaju i razdvajaju. Ali znaš, čije se duse sretnu rijeci nisu ni potrebne. Bar ne velike. Može se desiti da dvoje ljudi sa razlicitih meridijana, na razlicitim kontinentima, državama, razlicitog socijalnog statusa, razlicitih polova, svega, ama svega razlicitog...e može se desiti da se ta dva bica savrseno razumiju. Da nadopunjuju jedno drugo. Da isto misle. isto osjecaju. Isto žele. A da u isto vrijeme imaš ljude koji žive tik jedni uz druge i pricaju...a kao da pricaju dva razlicita jezika.

Najviše volim kad ne moram da pricam. Upravo zbog tih „gluvih”...jer ma koliko ti i šta i na kakav način pricao oni gluvi pa gluvi...nije problem što se ne slazu sa tobom, sa mnom, ali je problem sto neće ni kontra udarac da zadaju, da pokusaju pobiti kazano da bi se riječ nastavila...nego samo guraju svoje. E, zbog toga...najmirnija sam kad ne kazujem. Jer kad god sam kazala, lupilo me je zestoko po glavi. K'o sto ti rece, grdno, da ne može biti grde. Nakazno, da ne može biti nakaznije.

Aleksandar je znao prepoznati momenat da presjece. Onaj momenta kad nema cekanja. Kad je sada. Ne poslije. Ne za izvjesno vrijeme. Jer sve sto nije sada može biti pogubno. Samo treba izabrati bitke...jer nećeš svaku dobiti. Možda nećeš dobiti ni rat. Ali bitku hoćeš. Da prepoznas „Ahilovu petu” druge strane...samo u ratu nema pobjednika. Nema. Svi gube. Ma kako mi napravili da izgleda tako...nije.
Najlakse je odustati od sebe. A najteze u isto vrijeme.

Cvorove neke ne treba ni pokusavati raspetljati. Nije vrijedno. Zašto? Da dodes na početak tog cvora i da shvatis gubljenje vremena trazeci nešto sto si znao kad si presjekao. Neke stvari vrijedi secirati i predati im se svim bicem, ali ima stvari koje „secnes” i gotovo. Presjeceno bacis tamo gdje mu je mejsto, odlozis sablju i...do novog cvora. Koji će možda, a i ne mora, biti vrijedan ceprkanja po njemu i prevrtanja iz ruke u ruku pokusavajuci dodo do srzi, do kraja. Nije lijenost duha, nego...neke stvari treba ostaviti onakve kakve jesu...a smrt je konacnica svega sto smo radili...treba biti dobar prema sebi, pa i prema drugima ali samo zato što želiš, zaista želiš...ja polazim od toga da mi je obracanje drugoj osobi na nivou postovanja, ali ne samo iz razloga sto ta osoba zasluzuje postovanje iz ovog ili onog razloga...nego zato što ja postujem sebe...svi ćemo sami sebe pod ruku i pod pazuh staviti komadice svega uradenog i gore...gdje god to bilo...

Kljuc...mislim da je u meni. Barem mislim. Samo trebam sici u sebe...problem je sto su stepenice do „mene” strme i uske...i...možda da padobran raširim...možda stignem brze nego s Jupitera?

Ooooo vidim planeta se izabrala...sto bas Venera?

Puno te pozdravljam...

Zoro,

Tebi hvala na lijepim rijecima...uzvracam vecom mjerom.

Utjehu i nadu dijelim koliko imam ne ostavljam za sebe sve...

Jesi pokusala. Nije da nisi. Jesi dala. Nije da nisi. Ratovala isto tako. Ali u istim sam cizmama Zoro...onu kutiju nosim na dnu torbe svugdje sa sobom u nadi da će mi kljuc samo se ukazati...

Shvatam za lavinu, vulkan...pepeo...sve shvatam. Ubiram. Razumijem. Ali napisah ti, ako je srce vulkan...kako u njemu da nikne tvoja bijela kala ili moj ruzicasti gerber? Ama i Feniks se podigao iz ostataka pepela, podice se i tvoja kala...

Ako ti je stalo da ne ostane nedoreceno...ili ako je nesporazum, taj dzep sto ti ostade...zavuci ruku u njega, ima tu još mnogo...mislis da si izvukla sve? E, pa nisi. Znam da nisi...ne moras reci kad saznaš, shvatit ću ja to kroz tvoje pisanje...

„Neka je žena sanjala da je ušla u veliku trgovinu i tu je, na svoje iznenađenje, našla Boga za pultom.
- Što prodaješ? - upitala je.
- Sve što ti srce želi - odgovori Bog.
Žena je jedva vjerovala što je čula i odluči tražiti ono najbolje što si ljudsko srce poželjeti može:
- Hoću mir za dušu, i ljubav, i sreću, i mudrost, i slobodu od straha!
Potom, nakon kratkog razmišljanja doda:
- Ne samo za mene. Za svakoga na svijetu!
Bog se nasmije:
- Mislim da me nisi shvatila, draga moja. Ovdje ne prodajemo plodove. Samo sjeme.''

Evo ja ti saljem saku sjemena...kao sto onomad Eskimka meni dade zrno soli...pa mi sad raste u saksiji na prozoru koji je okrenut ka istoku...tako gdje se sunce rada. Gdje svaki novi dan donosi novu nadu. S kljucem ili bez njega...

Jupiter pozdravlja i Veneru i...ono bjese Uran? :)))

Do sledeće kuckanja.

Ja...

*****

Cijeli svijet u zrnu pijeska...ovaj covjek bez rijeci govori...ono sto sam Eskimki napisala gore...ne znam da li će leci ovo...ali ja prodisem s njim...pogotovo u noćima..kad zrak postaje tezi, gusci, ljepljiv i kad bronhije nagoni na ples..:)

http://www.youtube.com/watch?v=Tv6_tKMjdAU&feature=related”

Драго моје ја,
Шта би живо биће без пријатеља у овом мраку што се живот зове. Лутао би, губио се, ...
Пријатељи били далеко или близу дају том путу свјетлост.
Јутрос сам засејала сјеменке што си ми послала. Огрнула их вулканским пепелом пуног ... а највише... па да видимо. Од срца си спремила, мора да се прими.
Или ће то бити моја кала, или разне травчице шарених боја - једна храброст, друга снага, трећа воља , четврта вјера, пета нада,...
Цмокић за данас ♥
Ескимко, рече да човјек који има све увијек тражи још. Тачно. А шта са онима који немају све па траже нешто мало...?
Или, ...протегни се колки ти је чаршаф ни мање, ни више ? ;)))))
Топли поздрав ♥

Mars do djavola sadiste jedan.

Taj nepoznati autor, vidi se, dobro zna da opevanog lika više ne bi trebalo da pušta ne da dodirne srce, već ni da baci pogled u pravcu nepoznatog autora. Takođe, nepoznati autor dobro zna da život ima smisla tek kad čovek sam sebi ispunjava želje, hoću reći tek kad ima nekog ko je ispunjena želja nepoznatog autora, a to je neizvodljivo kad u emotivnom krugu učestvuje više od dve osobe.

Ja bih takvoj, potencijalnoj, gromadi ljudskog roda, tom neopepeljenom zavodniku i muškarcu bez premca, kao nepoznata autorka, mogla da napišem npr. ovo:

Da te crni đavo
nadario nije
pred mene da staneš,
nek' te noć sakrije.
Nosi svoju pamet,
šarm i sve umeće
kome god da hoćeš
ti si za me smeće.
Bilo mi je drago
upoznati tebe,
a sad 'vataj tutanj
briši, ko te yebe!

Jes' malo vulgarno, ič nije damski, ama, za čije će mi babe zdravlje tupson koga budi druga - kraj mene ovakve?! Jednom tupson, uvek tupson. Istina, postoji viši razvojni stadijum od toga, ali samo jedan: glupson.

Uveseli ti mene, kako da ne navratim:)

Хвала на одговору. Драго ми је да си се увеселила. ;)
Ипак ћу одговорити цитатима ;о)

-Boriti se, traziti, ne naći i ne klonuti!

-Od naše istrajnosti i usrdnosti zavisi nasa buducnost!

-Zivot je pred nama,ali to nije razlog da odustanemo!

-Lako je sa ljudima boriti se i trpeti kad se mora. Ali sa sobom se treba uhvatiti u kostac. Svoju volju treba celiciti i isprobati.

-Gledaj da popravis samog sebe, jer, bavljenje sobom je mukotrpan rad

I drugi će se otvoriti tebi ako se ti njima otvoriš, i drugi će se zatvoriti pred tobom ako se ti zatvoriš pred njima.
Uci od svakoga, ne oponašaj nikoga.Malo iskrenosti je opasno, a mnogo - kobno.
Ako samo misliš o tome šta bi trebalo da uradiš ili se nečemu nadaš, a ništa ne radiš - ništa se neće dogoditi.
Ponekad covek sav svoj život posveti nekoj želji za koju nije siguran da li će mu se ikada ispuniti.
Kad imaš sve, ne vidiš ništa; progledaš tek kad nemaš ništa.
Rijeci lete, zapisi ostaju.

Моји топли поздрави са Урана ...;)

...Da prepoznas „Ahilovu petu” druge strane...samo u ratu nema pobjednika. Nema. Svi gube. Ma kako mi napravili da izgleda tako...nije.
Najlakse je odustati od sebe. A najteze u isto vrijeme.

*****

Postoje ljudi koji u našim životima imaju specijalni status. Neki od njih umeju da nas nateraju da taj njihov status preispitamo, koliko god da mi sami bežimo od toga, sklanjamo se, ili aktivnije radimo na sprečavanju takvog razvoja događaja. Nateraju, upravo time što delima tvrde da su gluvi mada je očigledno da imaju apsolutni sluh u kome nema mesta za naše melodije. Sve ispunjavaju samo oni.

I, dobro, preispitaćemo status. Videćemo ono što se ima za videti. Polako, smireno, razložno, bez upiva emocija u proces sagledavanja. U jednom trenutku, kašće nam se samo. Odluke su kvalitativni preobražaji kvantiteta u kome je sadržan i kvalitet... Izranjaju iz nas kad smo spremni da ih vidimo kao integrisani deo sebe bez koga nismo ono što smo, a nismo ni ono što drugima treba od nas, što vide u nama, misle da smo im... da bi negovali „gluvoću”.

U procesu stvaranja odluke, razjašnjava se, uz ostalo, i „Ahilova peta” osobe koja ima specijalni status. Baš zato što ima taj status, u „petu” se ne gađa. Ako gađamo baš tamo, onda smo i zaslužili da budu gluvi. Pomiluj, poljubi i ostavi. Petu. U ime specijalnog statusa, u ime vremena zajedno provedenog, uspona i padova, datog i primljenog... zarad čovečnosti kojoj i ime kaže da bez nje nema čoveka, a zveri svakako nismo, koliko god da nosioci specijalnog statusa umeju da zabole i zverski.

Da, u ratu se gubi i kad si pobednik. A dobija se, i kad si gubitnik. Imaju ratovi svrhu, da nemaju ne bi postojali izazivači. OK, ratovaćemo, izgubićemo zbog svoje gluposti, ali ko je manje glup, po okončanju rata, imaće više pameti. A uvek bar jedno ima dovoljno pameti. Od čega korist ima i onaj sa manjkom, mada to ne ume videti, ali, to jeste tako: kiše su bile korisne i u praistoriji kad se nije znalo ni šta su, ni kako nastaju, ni zašto, ni čemu...

Samo mudar zna kad da odustane od nečega svoga, esencijalnog, a kad da opozove tu odluku. To su najteži manevri koje čovek može iskusiti, svrha koja se postiže jeste srazmerna uloženom naporu. Mada, napor je preslaba reč, ali da se razumeti šta je pisac hteo reći. Viši cilj nije filozofska tlapnja, niti može biti lišen svrhe time što neko i ne zna da to postoji.

Odustajanje od odluke, i realizacija opoziva u realnom vremenu, sa stvarnim ljudima, zahtevaju prvoklasnu delikatnost i vrhunski doziranu, posebnu vrstu odlučnosti. Ne praviti štetu većom nego što inače jeste jer ionako jeste epohalno bitna - čim opozivamo odluku. Otkloniti štetu, u životima drugih koliko oni dopuste, a onda, niz stepenice, koje su, uvek i svuda, preuske i prestrme, polako, do središta i sedišta sebe.

I tu, svoj na svome, tabiriti, prebrati, prosejati, zaviriti, pogledati, razumeti i prihvatiti vlastitu nemoć da dobrim dopremo do dobrog. Izdržati muk vlastite unutrašnjosti, ne ogluveti od njega. Proveriti gde je šta, prepakovati, znati pa ipak uveriti se: niko ne sme biti tako jak u našem životu da u nama probudi i razmaše tamnine koje nosimo svi, mrak koji čuči u svakome od nas, da instalira sebe takvog u nama, ko god da nam je, koliko god specijalan status imao, počev od sopstvenog potomstva, pa dalje redom.

Što ne radim drugima, ne dam ni meni da čine, osim kad ja to hoću da dopustim. To je prirodno pravo sa kojim se čovek rađa, kad ga primeni nije manje ili više čovek, već je naprosto svoj: realizuje pravo na sebe, koje koriste i te, u našim životima, povlašćene osobe. Nećemo, zar, ne biti svoji da bismo ičiji bili, ikome bili, igde postojali van nas? Ne, nema čoveka koji tako malo vredi, takav ne može biti stvoren, bilo bi to nepobitno i samoukidajuće poricanje same suštine prirode, univerzuma, kako god to zvali...

„Odustajanje od sebe” je, ustvari, jedna od metodologija vraćanja sebi, zato onaj koji to čini nikada ne može biti žrtva, ni tuđa, ni svoja, kako god da okolini izgledao, na šta god joj ličio. Za to su sposobni ljudi koji su, da banalizujem priču, naprosto stvoreni za zajedništvo, ne za samoću, jer je to i borba za opstajanje zajedništva, legalna i legitimna sve do one tačke u kojoj zajedništvo pošalje signal da je takve vrste da će atakovati i na dostojanstvo. To je, uvek i svuda, i donji minimum i apsolutni maksumum; zabranjeni teren za ma koga, pa i nas same. Sa tim se ne trguje, nije čovek stoka na pijaci.

Zašto? Dva bez duše, treći bez glave. Jedan bez duše, drugi bez života. Sve mora imati svrhu. „E, ..., pa da umrem mirno”. Nema tog mira, koji jeste težnja svima, ako je duša prognana u zaleđe čovekovog života, ako se tretira kao roba dostupna za šaku zlata, pa nije čovek svraka da leti na ono što sija. On je malo mnogo više smislenija pojava u univerzumu no što bi se reklo na prvi pogled.

Istina je, duše mnogo lepo razgovaraju. I to, bez reči. A što to ne mogu svi da uklavire, to nije problem onih koji jesu uklavirili. Kad porastu, kašće im se samo. Kao i nama.

A, kad je o Marsu reč... O njemu, neki drugi put. I to, veoma rado! Pozdrav, draga moja, sa Venere. A i Zori, sa iste lokacije:)

Дође као запис душе ...

Eto...i ja dosla.

Malo.

Kažu da nam On ne daje vise no sto možemo podnijeti...pitam se da li je bas tako. Šta mislis Zoro? Može li se ljudska izdrzljivost staviti na vagu? I koju, onu veliku stocnu, onu za tek rodene bebe...ili pak, najfiniju apotekarsku...

Drago mi je vidjeti da si se vratila...i ja sam se bila povukla malo od svega...nekad nam samoca prija...onda sve one rijeci ostaju u tebi. Zakopcane sa zadnjim dugmicem na kosulji...koju popodne peglaju :))

„”„”Postoje ljudi koji u našim životima imaju specijalni status...I, dobro, preispitaćemo status. Videćemo ono što se ima za videti. Polako, smireno, razložno, bez upiva emocija u proces sagledavanja...„”„”

Ima.
Slazem se.
Da.
Specijalan da ne može specijalniji biti. A da ne prizivas te ljude, ne zoves ih, ne nadas im se, nećeš ih...ma bjezis od njih, kako znaš i umijes...
Ponekad.
Ali oni ipak dodu i sjednu na pocasno mjesto, na sami tron tvoga srca i...tu ostanu. I sad ti kažeš Venero moja, da presipitas taj status. Dobro mogu ja i to. Ali brate kako da emocije ne uneses? Kako jer ona, osoba, sjedi na pocasnom mjestu u tvom srcu? I kako sad emocije da upletes? Ma ne mogu. Nema sanse...malo sam ja satkana na drugaciji način. Divim se, kapu skidam ljudima koji mogu. Ja ne mogu. Ne da nisam probala, jesam, On mi je svjedok, ali ne ide pa ne ide...iako se i dalje pitam.

Na svome sam, sisla sam niz one stepenice...ma šta sisla, naglavacke se bacila...i sad tabirim, prebirem, prosijavam, zavirujem, gledam...ali i sabiram...i dodajem, mnozim...pa i oduzimam...ali sto to vise radim, sto vise sabiram, to sam oduzetija...moguće da je to od onog pada na glavu...bez padobrana...bez safety net. Ako, neka. Vise boli, ali krace će trajati...bolje je nego da manje boli, a da duže traje...

Dusa draga moja nema cijenu. Ko kaže da ima, laže kao pas. Nema. I nema. Ona se ne vidi. Ona se samo može osjetiti. Ali kad je osjetis...onda kurslus u onom korijenu samog sebe nastaje. Ma ni svo zlato, ni svi dijamanti...ma ni saka soli kojoj svakoj ženi treba ne bi bila data za dusu...koja se obavije oko tvoje...A neke duse se jednostavno prepoznaju prije nego se par ociju skopi jedan u drugi...nades kalup za svoju dusu i kalup svoje duse ponudis nekome drugom...a da nisi ponudio...nego, eto, samo od sebe se smjesti...

Pa makar pitanja ostala nedosrecena, neodgovorena u meni. A hoće. Jer kad shvatim da svako pitanje ne iziskuje odgovor, jer ga nema...tada ću se prestati pitati, tada ću znati da sam na dnu sebe...i da me je glava prestala boljeti od onog „naglavacke...” Uvijek se u takvim momentima sjetim mog dragog Mike koji kaže:„Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.”„”

Shvatiti treba da ipak...šta je brze od nje. Svjetlosti. A ti živis u mraku takve gustine da ti biva ponekad svejedno da li držiš oci otvorene ili zatvorene. Mrak ima istu boju, miris...Dok ne napipas u mraku onaj gajtan koji „trznes” i svjetlost obasja svaki kutak...

I ja se kao on sve rijede usuđujem izgovarati rijeci, jer one uvijek znace nešto drugo od onoga sto ja želim reci...

Sad cekam javljanje s Venere o Marsu...bas sam radoznala...mahanje imaš od mene...

Obadvije vas od srca pozdravljam...do sledećeg sudara planeta :)))

Cutanjem nalazim sebe Zoro...tada sam svoja...samo svoja...tada mi se misli izostre na debljinu cigaret papira i...volim cutanja...volim tisine...

Nemam sluha za muziku, mada je ona veliki dio mene i ne bih ti mogla pomoći oko uklaviravanja (naglas se smijem evo sad ovoj rijeci-ko je riječ)...da mogu obucila bih sebe, pa onda i tebe...bojim se od mene nema vajde oko klavira i ostalih instrumenata...:)))

A osoba sa specijalnim statusom...oh. Kako da odvojim emocije Zoro kad ta osoba sjedi na tronu moje duse...e pa kako? Sad bi Eskimka nasa draga rekla, pa lijepo. Aha, ali kako lijepo? (Sad će ona da zaviri i da...koju ubaci) Ma nema sanse...Nisam tako satkana...malo ipak drugacije moji damari na vratu kucaju. Pa neka. Neka trona, neka osobe, neka specijalnog mjesta. Neka i emocija...sve će jednog dana ionako biti...čestice prasine. Sem ove duse...A i ona ko zna gdje će zavrsiti i na ciju krosnju će se spustiti...

Uf.

Kamila velis? :))) Sve 4 u vis...pa na leda...i onda ustanes, kažeš sebi: „Uf što se ubih”...otreses „čestice” prasine...i nanovo sve...do novog stropostanja u „čestice”...

Gore visocije, ili sam možda i na „stabibilokadbibilo” ostavila zbu iz bunara i zabu iz okeana...pazi sad...um mi je kao okean, ali mi prostor kao bunar...pa mi ovaj um čini da mi je sve tjesnije i tjesnije...sopstveni um će da me ugusi...:))) A sve ovim pitanjima koje ti spominjes...

Nekad kažem sebi ma neću se pitati...ali opet, jok crv ne da...i ona bunar gusi, iako je presusen...

Poslala si mi kisu? Nisi mogla ništa ljepse uputiti na moj komad planete...

Eskimko, gdje je ta prica o Marsu?

Mahanje za obje...

:)

Jedan mali muzicki prilog dok...misli ne sakupim na gomilu...

Znam da ćeš se prepoznati u njoj...meni je kao ogledalo...mada pokriveno :)

http://www.youtube.com/watch?v=9At0WjuNWUE

Priča o Marsu je neobično kratka. Zato što je, prirodno, jednostavna.

Mars ne možemo razumeti sve dok ne upoznamo sve aspekte Venere u sebi i dok ih, takve kakve su, ne prihvatimo. Kako onaj ko ne razume sebe može razumeti drugog? Kako onaj ko nema mir sa sobom može imati mir bilo sa kim? Kako onaj ko nije spoznao sebe može razaznati išta i ikoga van sebe?

Put do Marsa je samo jedan, vodi kroz nas same. Isto važi i za „Marsovce”.

Od dve celine koje se samorazumeju u vlastitom miru, moguće je dobiti veći „kvantum” ali i vrstu samorazumevanja i mira.

Od dve celine koje, svaka za sebe, kipte od nemira i neznanja o sebi, udruživanjem nastaje jedna lepa, zajednička nesreća.

Zato je jedini put izlaska iz te nesreće - u bavljenju samim sobom, a ne onim sa kim smo, šta god da nam je on. Zato se Gordijev čvor ipak mora rasplesti jer mač samo proizvede deljenje celog na dva, ništa više osim toga da kroz distancu između ta dva dela možemo proteći kao vreme... U prostoru, iza nas, stoji to rascepljeno i nema tog vremena koje ga može sastaviti i rasplesti osim vremena u kome se time bavi čovek sam. A čovek je jedinstvo, harmonija i vremena, i prostora i energije i mnogo čega...

Zato je priča o Marsu tako kratka:

Mars je onakav kakvi smo mi sami.

(I ni za šta nam nije kriv:) Osim za to što nam dolazi samo u onim izdanjima koje zaslužujemo, a ne koje želimo.)

Mars uopšte nije glup! Glup može biti samo onaj ko ga potceni. Pardon: Ona žena koja ga potceni.

Zato, „Tanjug javlja: ja te volim”.

бављење околином, вољеном особом у смислу љубави ,пажње, помоћи, и свиих оних малих ствари које живот значе...?

*****

To što pominješ nije „bavljenje voljenom osobom” nego bavljenje sobom: ispunjavanje svojih a ne tuđih želja, to radiš zbog sebe, a ne zbog njega, pa zato ti on i nije kriv ako ti želje nisu ostvarene.

Nikada nisam pružila „ljubav, pažnju, pomoć i sve one male stvari koje život znače” zato što je to trebalo drugome, nego zato što je to trebalo meni.

Dajem, dakle, postojim; primam, dakle, postojim. Cogito, ergo, sum.

I ne pišem ovde zato što to nekom drugom treba, nego zato što treba meni.

Odnos drugih prema onome što radim zato što je to meni potrebno, to je druga ravan u odnosu na ovu o kojoj govorim. Ali u zbiru: nikad nisam volela uzalud, činila bez smisla, pružala bez efekta itd; ako je rezultat bio drugačiji od željenog, opet nisam ostala prazna, poštovala sam rezultat koji je stigao, nisam bila gadljiva na njega, jer tačno je i da svako zlo ima svoje dobro.

Kad čujem da neko nešto čini zbog mene, odbijem da primim, makar i potomstvo da je, okrećem se i odlazim. Što pre mogu. Neka svako sam sebi bude kamen oko vrata, jer svako ima svoj krst: sebe samog.

:)

Prija čuti drugog, nije sva pamet u jednom čoveku, ne dao Bog:)

Sunce i jeste za uživanje, a Mars... inspiracija do poslednjeg daha. Bez njega, koja bi znala zašto je lepo biti žena?

Pozdrav obema.

...I odjednom sam shvatila:
postoje riječi bez usana.
I vjerovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspjeti,
...a ti probaš i uspiješ...

*****

Nocas u ponoc je meteorska kisa...a i zvijezde padalice...kažu da se zelje ispunjavaju...:)

A možda i prodisem u meduvremenu...uz ovakav glas...

http://www.youtube.com/watch?v=XTb9GNIxpMk

Мало поезије и музике са Урана...

Čini mi se da sam te morao voljeti…
Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god čujem stare priče o ljubavi, to je stoljećima star bol,
Ta stara priča o razdvojenosti ili zajedničkom životu,
Kao što uvijek gledam iznova u prošlost, na kraju uvijek ti iskrsneš
Prekrivač sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postaješ simbol onoga što se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleći istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronašavši svoj kraj u tebi,
Ljubav čovjeka svih vremena, prošlosti i vječnosti:
Univerzalna sreća, univerzalna tuga, univerzalni život.
Sjećanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom našom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, prošlosti i vječnosti.
R. Tagore

http://www.youtube.com/watch?v=XHWYn8U-XMI&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=QdQS15AZ2Sw

Ме тео јавља, на Урану сунчано и топло, а космичка видљивост чак до Марса... ;)
Моји сунчани поздрави ☺ ♥ ♪♪♪

Овај наш свемир подсјети ме на Микине стихове,
па ти их шаљем.

http://videos.wittysparks.com/id/2584045902

цмокић

П.С Послала си ми кишне облаке, али данас ме смирују, ...ваљда због тишине око мене и,...мисли...
Уживај у барицама
Воли те Зора

Мила моја Енигмо,
Хвала ти на овој дивној пјесми. Пребацила ме и приближила мојој зеленој природи и улици... макар кроз пјесму.
Питаш ме за мисли... слажем их, слажем,...ваља у валове чежње лећи...
Топло вас поздрављам из моје уранске самоће и шаљем вам космичку љубав – ону огромну, пространу и бескрајну...
♥
И ја теби шаљем једну од мојих успаванки. Сваки пут кад је чујем...

http://www.youtube.com/watch?v=KairmsARpyo&feature=related

Драга моја,
Извлачиш из мене оно заборављено...
Да само знаш коју си лавину мојих сјећања покренула овом реченицом,...оних незаборављених, што трају ли, трају,...
Сјећање на један април, када је све цвјетало и бујало, ...на једно писмо,... специјалну особу на трону мога срца,...
Ах, шта ли ћу са свима њима, са жељом, чежњом,...?

Шаљем ти једну од мојих најдражих пјесама,... због...
Можда пробуди заборављено... ;)

http://www.youtube.com/watch?v=cP3fPZm75wI

п.С Замисли случајности – у трену док ти ово пишем на РТС Подмосковске вечери.
Шаљем ти и кишу, знам да ћеш јој се обрадовати.
Цмок ♥

Драга моја Енигмо,
Надам се да , док ти ово пишем, спаваш дубоким и пријеко потребним сном, са све лијепе сличице у њему.
Ово је ипак мој дио дана, када сам сва своја. У миру и тишини,...кад дијелим мисли са тобом и Ескимком, која се појави и нестане космичком брзином.
Да тај април, ...тада је све почело, ... Волим пролеће и љето, сунце,...
Љетња киша ме одмори, освјежи и да ми снаге за даље,... Оне суморне јесење и не волим, јер ми навлаче неке тихе туге,...
А нећу рећи да не волим зиму. Тада ,...упознах,...некога, који траје,...који је присутан у сваком трену мога живота,...тако далеко, а опет близу,...у зеленој улици,...надохват руке, а опет,...
Поводом зиме , ево ти једна пјесмица,...

http://www.youtube.com/watch?v=lNtT6iVUy7E

Поздрављам те кишом,... o)
Да ли су случајности, баш случајности или...?
Воли те 3ОРА ♥

Draga moja, neću o snovima ni snima, ni usnulim ocima. Znam da znaš razlog.
Ja ne volim jutra iz razloga sto moram da pricam, a tada bih u tisinu. Znaš ono da nabacim bezd na reveru „danas ne pricam”...A ne mogu. Moram misli na usta da stavim, htjel an ehtjela. Najdraza mi je vece, i to kasna...kad sve maske moguće popadaju, s lica, s tijela, s duse. Kad sam ja. Ja.

Nemoj se izvinjavati na svojim mislima. Nema potrebe. Jer znam kako je kad padaju, podizu se, jedna drugu prestizu, prosto se trkaju...a niti jedna nema neki pravi smisao. Ne što ne želiš. Nego sto je nemoguće.

Kažu da slučajnosti nisu slučajnosti. Da ono izgovoreno...nije bas slučajno...„slip of a tongue is never a slip ofa tongue”...znaci sve sto kažeš je ili svjesno ili tvoja podsvijest radi i nagoni da izgovoris sve to. Tako i sa slučajnostima. Izabiram da kažem da sve što se desi ima razlog...

Ne mogu Zoro da zaboravim. Ne mogu. A ponekad i neću. Potisem ja to, negdje u kutak srca, u dnu duse...negdje u cose mozga i...eto. Nosim se s tim. Ili mi se čini.

A ja kisu volim pa makar kakva bila...pa i onu proljetnu...okrijepi me naprosto. Znam često otici na jednu usamljenu klupu pod kisobranom sjesti i...pustiti da kisa spere...šta ima sprati.

A zima...e vidis ni j ne mogu reci ni da je volim niti ne volim. Volim zimske radosti i osjmeh na lice dok se spustas padinom...ciga, graja...
Volim miris snijega. Volim cistinu snijega. Volim ostar zrak. Volim setati po napadalom snijegu kad pokrije ulice, a snijeg pomalo sipi, i skripi pod nogama...pa miris uglja iz kamina...volim praznicku atmosferu...žive boje koje svjetljucaju na drvetu ispred kuce...pa kad noc padne, svjetiljke se ugase...a snijeg napadao po drvetu...a sve one lijepe svjetiljke probijaju kroz snijeg...mogla bih sjediti satima i gledati ih kako svjetllucaju i daju poseban odsjaj...Čini mi se zimom i bjelinom pokrijes barem za tren ono...sve prljavo...znaš. Pa onda dode proljece i još vise okupa i ocisti...svaku česticu prasine. A ne volim je...jer je hladna.

I ja tebe pozdravljam umornim ocima...

Samo ja...:)

P.S.
Eskimka nestala...ili ceka one ljude s Marsa...:)))

Јутро је освануло без иједног облачка. Коначно сунце. Уживам на мојој тераси и у надањима.
Мој корак, ...у аугусту,... имам још 15 дана да радим на себи, снази, храбрости, издржљивости, хтијењима, вољи и жељи... Ваљда се посрећи.

Како ти Енигмо са својим сновима и тетоважом? Је ли трајна?

Ескимко како напредује истраживање Марса? Каква су та бића? Јесу ли интересантна?
Пиши нам, немој да будем бучна и дрчна ;о)

За угодно јутро једна пјесма

http://www.youtube.com/watch?v=wOogjPDteOI
Волим вас обје ♥

Kad si u takvom stanju, onda su ti osjecaji dovedeni na debljinu cigaret papira...
Iskreno, od srca, se nadam da ćeš taj korak...da odkoracas...ma kakav ishod bio.
Imaš ti i snage i energije i...svega. Zaviri u sve one kutke, one koje si zatrpala...pa ćeš sama sebe iznenaditi. A ja ti saljem od sebe dobro vibracije (samo ne znam, iskreno, koliko su vise dobre...nekako su mi slabasne ovih dana)...i dijeli s tobom energiju, pozitivnu...koje imam. A nemam pojma odakle mi. Casna riječ.
Saljem ti nebo snijega iznad rodnog grada da ti pocisti te čestice prasine, tako male, a tako velike...kisu da ti spere taj strah...a ti se potrudi da izvuces ono gore napisano.
Fige su uvijek tu...ostavljaju otisak noktiju u dlanovima...jer nisu obične fige. Neko one s cijelom sakom.

Sve zapisano, ha? Dobor. Pitanje onda. Zašto neki ljudi udu u nas zivot Zoro? Imaju neku svrhu, a ne vidis je. Imaju namjeru. A ne znaš je. Imaju zelju. A želiš je. A ništa od toga na kraju...kad sve saberes...Zašto?

Nemoj raditi na sebi. Ti si kompletna takva kakva jesi. Prepusti se momentu. Pa ma kakav ishod bio. Sto će biti, biti će...zar ne rece da je sve zapisano...?

Snoci su davno napustili Enigmin jastuk. Bauljam i pokusavam da održim gvalu, hladnu, na ramenima. A teško uspjevam. Jer me ona lavina iz srcanog vulkana pece. Proradio krater. Opasno. Ali...eto, kisom se tusiram u nadi da je jača od lavine.

Tetovaza je trajna. Shvatila sam to ovih dana...ma kako blesavo će mi izgledati nekad kasnije, neka je. Laaser neće da radi. Nikakve vrste. Ni onaj pravi. Ni umni. Svida mi se. Nekako mi odgovara. Kao da je samo mene cekala da bude tetovirana...

Eskimko,

Nisam ni sumnjala da ide dobro. I da je čak-šta-vise, dapace, nadasve odlično...i vrhunski. Jer istrage, potrage i istrazivanja nekad se sama ukazu bez napora. Dovoljno je jedan pogled baciti da...je bas ono sto si mislila da jeste...
A bica se mnoze svjetlosnom brzinom...ali i svjetlost prode, znaš? Onda dode mrak. Ali mrak nije mrak, nego je samo nedostatak, trenutni svjetlosti...:)))

Šta ima loše u tragi-komedijama? Stimuls ili ne, bude nekad zanimljivo...čitaš i ono ne napisano, neizreceno...a čitaš sve. Ubiras svaku pauzu izmedu rijeci i redova...neka svega toga draga moja.

Lakse je po onom mraku svjetlost naći.

Pozdravljam vas obje...

Moja malenkost, ja.

Рекла сам ти како сам расположена,...па се налазим и у следећем...
Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor,
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
U treznoj groznici isčekivanja,
U fugi nekog putovanja, ili
U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
I snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
Poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
U muziku koju voliš; upisao na marginu
Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš
Noću, kad istina njena svetli kao fosfor
Između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
Ne stvara taj otrovni lepak godina
Što vezuje nadu za prostor, a vreme
Za vernost prostorima nade.
A nesreća -
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
Senka previdjenog poraza, možda;
Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
koja je, ipak, matematika, a ja računam
Tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
Ništa ne može nas da zameni
U ovom rasporedu posledica
Upisanom božijom utrnulom rukom
U amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
Koje se suši;
Crno mastilo gusne u infarkt
Na vrhu nalivpera;
tako se jedna rečenica
Prekida neočekivano, u neželjenoj sinkopi,
Prepisujem je, a u nastavku menjam
Prvobitno zamišljeni smisao.
Pravi.
Smisao krio se u prekidu, u zjapu
Beline, u porazu
Započetog poteza -
Kada bih mogao da ti napišem pismo
Od takvih belina, od objasjanih skretnica
Rečenica započetih u ljubavi, nastavljenih
Opisom noći bez zvezda, na primer,
Kada bih mogao sve da prećutim
A sve ti kažem, kao da gubavac
Stane pored tebe s kapuljačom i zvečkom.
Moža bih umeo da ti iskažem
Zašto se ljubav menja, u neželjenoj nekoj
Sinkopi, i venčava u nastavku
sa svojim senkama, a ne zaboravlja
Smisao svog imena, uzroke svog trajanja -
Ovako, mogu samo da opisujem:
Kao da neko voljeno lice učim i pamtim
Dodirom, kao slepac.
Hoćeš li da me prepoznaš, kada se oboje nađemo
Tamo u zavičaju naše slepe nežnosti
Koji sam nekada zvao i zavičajem
Labudova? Duborez bora oko očiju
Koje ćeš prepoznati, možda, izvela je
Nevidljivim skalpelom i sasvim rutinski
Neka utrnula ruka, u osveštanom savezu
Sa praznim godinama. Inače sam sličan
Dvojniku koji ostane u ogledalu
Kada mu okrenem ledja, i nišani u potiljak.

Ali pre toga treba obaviti još mnogo:
Iskupiti taoce koje smo dali sudbini
Kad nam se krv pomešala na ušću
U neku od mogućih budućnosti; prebrojati
Ožiljke, osposobiti satni mehanizam
Uvreda zaboravljenih u nekom grozničavom
Prestrojavanju, pročitati sve između redova
Pisma nenapisana i naučiti napamet
Tu opasnu šifru
radost naučiti
Da raste na kamenu, kao mahovina -
Pokušaj opis traga munje, da shvatiš
Neobjašnjeno lukavstvo godina: vreme stoji,
Ako ga ispravno imenuješ.
Gledaš kroz prozor
Plamičke acetilena na vršcima grana
magnolije. Noćas je padala kiša.
Nisam ti rekao, ovde je već proleće.

I.V.L.
♥

Draga moja...zamišljena i cutljiva i...neću dalje...

Dode mi ovo, odnekud...

Lako je zraku biti zracan.
Lako je mraku biti mracan.
Lako je vatri ljubiti vatru.
Lako je teskome biti tezak.
Lako je lakomu biti lak.
Ali je teško biti ono, sto biću nije namjenjeno - i sav jad odatle izvire i sav promasaj, sav gubitak, sva muka duha i boljka tijela.

Puno te pozdravljam...za znam da znaš šta znaci kad cutis. I sto želiš i hoćeš i moras i...a nije lako.

:)