OTKUCAJ KOJI SRCE NIJE UMELO DA PRESKOČI

Sedi, a rado bi pobegla. Nedovoljno hrabra ni kukavica da bude.

Rekoše da je pitao za nju. O njoj je njemu zabranjeno pričati... Sad na dva metra od nje, sedi s prijateljem...
Svi oblici i odjeci života behu sada van prostorije u kojoj je sedela.

Konobar donosi naručeno. Koristi priliku da pogleda naokolo, onda i njega. I dalje zadubljen u razgovor.
Kao po komandi podiže pogled. Sretoše se. Spušta svoj. Uznemirenost je sputava da bude prirodna. Govori
sebi: Nema šanse da te prepozna. U glavi misli međusobno huškaju jedna drugu, prepliću se, bore. Bože
pomozi! Neka sve ostane tako mirno, bez reči. Dovoljna je slika.
Neočekivane stvari na neočkivanim mestima?

Laž, ona zna.

Nesvesno, pogled upravlja ponovo ka njemu. Čini se da ne primećuje ništa oko sebe, sluša pomno sagovornika.
Oko četrdesete, možda koja više, snažnih lepih crta lica, sa blagim sedinama u inače bujnoj kosi. Posmatra
promene na tom licu, boje... Arhivira njegov lik, potpuno isključivši signal za uzbunu.

Kasno. Njegov pogled ulovi njeno lutanje. Oseti se kao ptica koju je vetar odneo u neko tuđe podneblje.

Maska se skida kad druga strana skine svoju, ali masku ima samo ona.
Je li spala? Šta je video? Gazi strah svim sumnjama kojih se dočepa.
Neće pobeći, ne sada. Bilo bi providno. Nema odustajanja.
Od sebe je davno odustala, I od njega još kad je i poželela. Ali, sad želi da je tu...

Bila je blistava ta njena Tajna. Duboko skrivena, da se skoro graničila sa praznoverjem.
Sve vreme je osećala i znala da on nju sada posmatra.
Želja da je tu, postala je potreba. Gleda u časopis pred sobom. Slova su tu kao kamuflaža, nemaju značenja..

Glas!!! Blag, uljudan, poznat iako malo izmenjen. Pretrnu, ali se sabra. Mirno diže glavu i susrete sa sa plavetnilom
neba. I... tako li miriše mokra cvetna livada?

Izvinite, nemojte pogrešno shvatiti, otići ću odmah, samo me zanima da li se nas dvoje odnekud poznajemo?
Prizivati Boga u pomoć kad je đavo došao po svoje, kasno.
Može li uošte progovoriti? Autosugestijom, čarolijom, čime li već - glas ptice koja se budi iznenađena zorom: Pa,
mali je ovo grad...
Ne toliko mali, ne odustaje. Zavisi kako ko gleda na veliko ili malo, ne odustaje ni ona. Sve vreme gleda ga pravo u
oči, svesna da je taj kratki razgovor, iz nje izvlači sve rezerve snage. Zabarikadiranog stida i još nečega mnogo više
nego što je i znala da postoji. Gušenog ali neugušenog.

Okleva...

Oprostite, onda, kaže i odlazi. Prati ga pogledom dok seda. Vidi da napreže sećanje na prijateljev upitan pogled.
Peče je savest! Odavno je ona u sumraku odakle nema izlaza. Nit noć pada nit zora sviće. Zašto njega uvlačiti u svoje
sumrake?

Nije fer. Nije izgovor što ni zivot nije fer. Neka ostane tako kako je, To malo svetlosti samo njoj znane sad i vidljive,
dovoljno je. Vreme je da pobegne...

Skupi poslednji atom hrabrosti: Doviđenja, obrati se obojici ne zastajkujući, ili ipak malo? Pa, razgovarali su, ako se to
tako može nazvati. Doviđenja i prijatno, reče njegov sagovornik. On ustade pruža ruku, kao da je zaustavlja.
Na to nije računala. Snažan stisak. Snaga je zračila iz cele njegove pojave, toga se sećala još od onda. Do viđenja,
namerno naglasava drugu od dve rastavljene reči. Mislim da smo se ipak negde sreli... Setiću se već...
Odjek poslednjih reči kao eho zatvara za njom vrata kroz koja samo što nije istrčala.

Sudbina, kažu, nikad ne privodi kraju račune koje ima s nama, neće ni ovoga puta!
Naleti sreće i tuge. I svaki drugačije upija svim svojim bićem. Kroz svaki, kao kroz maglu pokušava da se probije od
sebe do njega od njega! Ne vidi ih, ne zajedno. Da preskoči sve prepreke, sebe kao najveću, puta nema. Nije ga ni bilo.
Ali, pamti pogled i reči kojima je ispratio, Neće se završiti.
Složiće on kocke razbacanih sećanja, a onda?

Bežanjem se ništa ne završava. Tek počinje. Potcenila je njegovu inteligenciju, precenila svoje mogućnosti. Iskustva
nikakvog, previše svega ostalog. I treći faktor na koji ni računala: Baciće on kocku. Ima pravo na jedno bacanje. Na
njenoj nije bilo brojeva...

Ranjivost nije unikatna! On je sada veća nepoznanica nego što je ikad bio u njenim mislima, sećanju... U polutami u
kojoj ga je jednom zapamtila. U sunčanom danu tu u kafiću, sena je dobila jasne konture...

Spasla se, bar danas. Sutra,
prekosutra? Ne zna, ali, sva njena čula bila su probuđena. Vaskrsla iz mrtvih, zarobljena u obruču: Koliko god želela
van, toliko i da ostane...

Pogledom prati žute šare sunca na asfaltu, začuđena što ih je uopšte primećuje.
Sad one nju prate niz ulicu, utrkujući se kad će je sustići, prestići, zaostati, pa novi krug...

(2014)

Da pojasnim, znači sad ne mogu da ispravim i stavim svoje ime, ali su radovi bili tajni, a onda objavljivanje (po završetku)KO JE AUTOR Ni to nije bila smetnja da pišem u prvom licu, ali nebitno, bitno je nešto drugo...Postoji to tamo, a i na mom Blogu piše da sam ja autor, ali ne bih da reklamu, ko zna-zna :)

Zaboravih, umem ja da pišem i vesele priče ako su vesele kad vam je pratilac gospodin Marfi, ali, rekoše, da su zanimljive i smešne (njima, meni bogami ne), ali, okrenem-obrnem, pa se sama sebi nasmejem, i to je nešto...Pokušaću da sakupim neke i otovrim posebnu temu, tek da se malo nasmejemo:) Meni kažu da vole da su u mom društvu, zašto, možda proceniš(procenite) sami:)

„...
Koliko je samo lepote u praznini prostora između sadasnjeg
i buduceg trenutka...
Kad oboje igramo svoju ulogu posmatraca, koji procenjuje pre svega sebe
a onda onog drugog: Vredimo li trenutaka koje dobijamo, sekunde koja
traje minut, minuta koji traje cas, dana koji traje godinu? A opet tako kratko
do neizbeznosti podizanja brana od visokih zidova drugacijih reka i planina
u nama, zidova posutih staklom i brava zabravljenih katancima!

Ko ima kontrolu? Ljudskost u nama i neki drugi i drugaciji trenuci i ljudi
ostavljeni na cas na obalama s kojih smo pobegli samo da bi se vratili?
Kad naše racionalno Ja, pobedi naše osecajno Poraz ili pobeda?
Ako pamtimo da je u jednom trenu duzem od vecnosti, postojala
radost toliko slična zaslepljujucoj svetlosti da smo morali skrenuti pogled,
poraz je pobeda...”

(Biljana)

Pozdravče:)

„Govorila je da su sve moje price nakako tuzne, da u njima gotovo i nema ljudi. Lako je sa drvecem,nebom,morem...sa ljudima je teze. ”Napisi pricu o nama!„nudila je.Oklevao sam, nesiguran,ubeđen da su sami sebi dovoljni,nedosezni, Erosu povereni.Prica je, nadahnuta,nastajala duboko u meni,a ja sam strepeo da je zabelezim,da rečima,sasvim običnim i dugo trosenim,ne narusim ono sto su imali i bili. Slučaj ne bira, dogodilo se ; sa prvim ispisanim redovima, napustili su pricu, i svoju i moju. Možda ih je, da je bila zavrsena, mogla sacuvati?! Kome sada da je darujem,nedovrsenu i napustenu? Govorila je da su sve moje price nekako tuzne..

(O.M.)

Ništa ne pitam, sve razumela, samo ne znam zašto mi pade na pamet nešto što sam napisala pre izvesnog vremena u vreme poplava... ako kome pomogne, pomogne- KOME, uvek ima KOME:) Ne daj se, moj sanče:)

--------------

Svi mi imamo svoj ritam. Neki ga krste temperamentom (mada se meni čini da to jedno s drugim nema mnogo veze)- kako god da ga krste, ritam koji nosis u sebi je nešto prelepo, jer je tvoje.

A moglo bi biti kao u bajci sa srećnim krajem (retke su one druge) ako bi umeo da prihvatis kritiku. Ona je važna, jako. A šta onda bajku sa srećnim krajem udaljava? Teskoca u pronalazenju pravog kriticara. Iskrenog i senzibilnog! Lekovitog i za tebe, mene, ljude oko nas..

Ali, ljudi su skloni da ne razumeju jedni druge. Koce ih ili umišljene (ne sporim postjanje oravih) razlicitosti sa pogresnim premisama te razlicitosti. Od takvih - bolji su stereotipi. Jer, svaki stereotip ima u sebi istine. Problem nastaje na relaciji razumevanja. Još gore, namernog nerazumevanja..

Kako god da okrenes, nevidjeno sarenilo da niko tačno ne zna da li (i zašto) SHTRCHI? Pronaci pravu boju, svoju boju, ne tamniti i mutiti tudje- iziskuje veliki napor. Ili ćeš biti pobednik ili porazeni, zavisi koliko snage i volje imaš.

Je li moguće u svetu kojim smo okruzeni, u svom njegovom sarenilu, biti svoj i samo svoj?
Teško je prosuditi za šta je ko sposoban, ali čovek mora prosuditi SEBE a onda se ravnati. Uklopiti ili iskociti!
Ili bar pokusati...Pa i poludeti!

Oni koji to mogu a da pritom ne ostete druge, nikada neće biti mediokriteti.
Oni pobedjuju...

---------

”

Sanak, ja sam se pogrešno izrazila (možda)- moj citat koji sam jednom zbog nečega i negde napisala, uopšten je, jer ne postoji univerzalni savet (uslovno rečeno-savet ili bolje reći rešenje), čak i kad bismo želeli da postoji, mnogo toga ne zavisi od nas, ali, trebalo bi uvesti pravilo da mnogo toga i ne želimo, a ono što želimo-dobijemo po svaku cenu, i šta? Je li to rešenje? Neko reče da ne postoje tvrdjave koje čovek nije u stanju da osvoji, taj sigurno nije pri čistoj svesti, bolje i neosvojiva nego svačija, ili ničija? E, to je već stvar „ukusa”, potrebe, izvini ako sam pogrešila...

Draga Anakonda, pa ja ne dobih udarac, a Tebe vivim na mojoj temi?
Dobro mi došla, milo mi je, ali raspali slobodno, priznala ili ne (ja) neretko me taj - kako nazvah udarac- prodrmao, bogami jednom čak i pomogao:) Pozz