„ Dosla je knjiga ” rece majka i pruzi ocu plavi kuferat.
„Rados je bio, otisao je prije sat vremena, popio kafu i rakiju,
valjalo mu je dan stici ”, nastavi majka iscekujuci šta u „ knjigi ” piše.

Rados je bio nas postar, dolazio je dva puta mjesecno pod planinu.
Jesen je stigla, spremalo se za zimu. Otac i ja smo smirili krompir i luk.
U trapu mu je sigurnije. Tek smo stigli sa traparije. Umorni...

„ Motika se i trapara ”, tako bi nasi ljudi govorili , kada bi ih pitali šta rade.

Otac je otvorio „ knjigu ”, poslije nekoliko trenutaka, pogleda majku, ostale
ukucane i mene pa će kroz osmijeh na licu :

„ Milinko, djeda Stevuse se ženi, zovu nas u svate , eh , Banat i Ravni Topolovac ”
sa sjetom će otac.

Pricali su pod planinom o djedu Stevanu - Stevusi. Zborili su nasi o njemu,
kako se jogunio na novu narodnu vlast.

Silinom dobrovoljnosti, djed Stevusa je sa sinom Manojlom i ostalim celjadima
napustio planinu. Zao mu bilo kamena zivca, zao mu bilo mjesta gdje je znao
da je preko Ljeskovine sjever, iza Debelog brda istok. Zao mu bilo planine i
njenih strana svijeta.

„ Uzecemo ti konja Sarca pa ćemo ga kolonozirati Banat, a ti Stevusa ostani ”
zapretila je Stevusi nova narodna vlast. Zapretila, kuneci se u njega , ne skrececi sa
njegove putacine.

„ E, necete mi konja Sarca nasamariti, stavite samar na mene,
ja mogu vise tegliti, nego sto me vi mozete natovariti ” u brk je odgovorio,
djed Stevusa, narodnoj vlasti. Djed Stevusa je vise volio konja nego sebe.
Zato je on napustio planinu, a planini i nama ostade Sarac .



„ Takomi Boga, reda je Bobo da ti ides na Milinkovu svadbu, vrsnicad ste,
idi gori pa nadji neku ravnicarku, vrijeme ti je gnijezdo sviti ”, baka će Spasenija , njenoj
celjadi, okupljenoj oko ognja u kolibi planinskoj.

Takva je bila baka Spasenija. Kono djene,gledala je u oca i majku, kao da trazi potvrdu od njih,
a Bogom je zapovidila. Njena riječ je bila Boziji zakon i zapovijest.

Nijesam ti ja bio neki pametan momak. Kad bi ovce i goveda cuvao,
pa mi oni , malo dalje preko otisli, ja bih ih pokusao da tražim. Da tražim zalutale ovce i govecad.
Poslije su mene tražili.
„ Da nađemoBobu, a za ovce i goveda me nije briga ” govorila bi majka, zabrinuta zbog mene, zalutalog.

Oni, malo uceniji seljani ucili bi me kako da se kulturno ponasam na daleku putu.

„ Ides u Beograd , nemoj nas sramom umiti ” , tako su mi govorili i ucili me kako
da kažem : „ molim ” umesto „ a ” i „ šta ”.

„ Nemoj pri hodu djumat i poskakivat Bobo , u Beogradu je ' asvalt ', zanozit ćeš se k'o ovca ”
lijep mi savjet dade Mitrov Ugljesa koji je hodio po asvaltu..

Kod nas, pod planinom, bilo je puno kamena zivca, skakao sam s kamena na kamen, poskakivao pri hodu.

Na jedinom ravnom mijestu pod planinom,u Sokinom cetenistu, , Ugljesa me ucio kako da krocim u Beogradu.
Cijelo selo bi se okupilo, da gleda kako hodim.

„ Bobo, ostavi lijevu nogu, kroci desnom, ne dizi lijevu dok nisi spustio desnu ”.

Kakav je Ugljesa bio ucitelj!? Dobro sam naucio da po ravnom i asvaltu hodim.

Otac je za Milinkovu svadbu spremio ovna rogonju. Ispekao ga na raznju,
lozio je samo jabukovo suvo drvo. Poslije ga premazao svinjskom masti.

„ Može sto godina , neka nasi u Ravnom Topolovcu vide šta je janjetina iz kraja ”

Sa pletenkom rakije i pola mijeha sira, krenuo sam za Beograd, vozom.

Uz Ivan planinu, do Beograda dvadeset i četiri sata. Moji su zamolili konduktera da mi kaže
gdje izlazim.

„ Pitaj, pitaj Bobo, nas svijet je u Beogradu, pitaj da se ne izgubis ”
svi su me savjetovali pred odlazak.



„ Beograd je momce ” probudi me kondukter.

Zametnih se pecenim rogonjom, u jednu ruku pletenku rakije, u drugu mijeh sira.
Pazio sam da se ne zanozim. Krocio sam prvo desnom nogom. Asvalt je to.Stono rece Ugljesa :
„ Pazi da se ne zanozis, da noge ne polomis ”.

„ Gospodine ” , zacuh glas.

Obazirem se , gledam oko sebe. Maglusina je u Beogradu.

„ Vi, vi gospodine, gde želite ” osjetih da to mene neki pobro pita.

„ Ja sam taksista, rođeni Beogradjanin , treba li ti voznja ? ” nastavi pobro.

„ Treba, treba !” rekoh pobri, idem za Zrenjanin pa u Ravni Topolovac, hoću na autobusnu stanicu „

” Upadaj brate, pobeci će ti autobus „ rece mi pobro i zgrabi vrecu u kojoj je bio peceni rogonja.

Usao sam u auto , prvi put u zivotu .

” Ti si od preka „ gleda me pobro u lice.

” Jesam, sa kamena zivca sam , moj pobro. Prvi put mi je da sam među
svijetom o kome smo pricali . Puno mi srce . Kako znaš da sam precanin ? „, punom dusom otpisao sam pobri, j ljudini.

” Poznam te po govoru . Vidis ovo, to je gospodine naprava koja kaže : koliko će te kostati voznja
do autobusne stanice. Nego, imaš li novca da voznju platis ? „ pobro će meni uljudno.
Nas covjek.

” Kako da nemam, ljudino, majka je otjerala sest ovaca na pazar, nešto sira i kajmaka,
sve sto je zaradila novca, dala je meni. Da se ne osramotim na Milinkovoj svadbi.

„ Cuvaj obraz, Bobo, cuvaj obraz našeg kraja. ” tako mi je zborila dok mi je davala novac, pobro.

Vozi me pobro, maglusina je u Beogradu, gledam naše ljude i ljudinke, kroz maglu. Među našim sam.

Na nekim banderama objesene baterije. Nikad nijesam bandere vidio da svijetle i skljocaju. .

„ Šta je ovo pobro ? ”rekoh nasem covjeku, sto me vozi na autobusnu stanicu.

„ Ta svetla regulisu saobracaj , sve je kod nas u Beogradu uredjeno , na crveno stanes,
na zuto se pripremas, a na zeleno svetlo kreces ” gleda me pobro, objašnjavajuci mi.

„ Kažeš da se na zuto pripremas da kreces ! ” meni je odmah zafitiljalo u glavi zuto svijetlo.
Učini mi se da je zuto najmocnije.

„ Ja, ja precanine, zuto sve kazuje, bez zutog se ne može ! ” pobro će k'o baka Spasenija.



Dugo se vozimo od zeljeznicke do autobusne beogradske stanice.
Pitam našeg covjeka, moga pobru, o Beogradu. Pokazuje mi u maglustini, velegradurinu nasu.




„ Evo, ovde ti je autobusna stanica, pitaj za autobus za Zrenjanin ” uputi me nas covjek. Pobro ! Posle dva sata
voznje, zahvaljujuci nasem pobri dodjoh na autobusnu stanicu.
Neću zakasniti na Milinkovu svadbu...

„ Kad drugi put dodjes u Beli nam Grad, moj brate Precanine,
dodji s živim ovnom,neka te on vodi, biće ti bolje..” smeskajuci,
rece mi moj Brat Srbin, najrođeniji Belogradjanin...


Sve je bilo lijepo, ali sam se cudom cudio : zašto u Beogradu nijesu gradili zeljeznicku i autobusnu stanicu:
blize ?