Balerina
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
2015-12-24 06:16 PM
Balerina
Rekla je:
„Kad porastem,
biću balerina,
kao sto je bila moja mama.
Postaću dama
i udaću se za svog baletana.”
„A, jel mogu ja
da budem tvoj baletan?”
„A, jel umeš da se
ljubiš?”
„Umem!”, rekoh
i poljubih je u obraz.
„Ne tako!”
„Nego kako?!”
„Onako filmski!”
„A, to ono kao bajagi...”
„Me ne, izistinski”
„Izistinski!?”
„Da, izistinski.”
„Hajde, pokaži.”
„Važi.
Zažmuri prvi
i otvori malo usta.”
„A ti?”
„I ja ću svoja,
pa kad ih prislonim na tvoja,
a ti se onda isplazi.”
„Ma, neću da se plazim!
Na šta to liči?!”
„Pssst, ne viči!
To se tako radi samo.
Hajde, dodji da probamo.”
„Hajde.”
„Hej, stani, ne tako jako!”
„Pa kako?”
„Polako.
Evo ovako!”
I onda se ona meni
prva isplazila.
Pa ja njoj.
Pa opet ona meni,
ja njoj,
a onda istovremeno
jedno drugom
sve dok nam se jezici
nisu dotakli.
U početku malo stidljivo,
kao da se ispituju, a onda sve
hrabrije
i smelije
počeli su da se dodiruju,
da se gurkaju
i da se igraju.
I mogli smo tako
da se plazimo
ko zna do kada,
samo da smo imali
dovoljno vazduha.
Prestajali bi tek tada
kad počnemo da duvamo
jedno drugom u usta.
Tada bismo se razdvojili
i raspravljali
ko je prvi počeo da diše.
Hvatali bismo
jedno drugo za nos
i takmičili se
ko može bez vazduha
da izdrži više.
„Pazi, ne sme da se vara
i da se diše.”
„Znam”
„Ti dišeš!”
„Ne dišem!”
„Lažeš!”
„Ne lažem, majke mi!”
Malo je falilo
pa da se onesvestim.
Pred očima mi se pojavilo
nekakvo plavilo,
al' nisam hteo
prvi da popustim.
Posle me je sve do uveče
jako boleo nos.
I tad, a još kao dečak,
shvatio sam
da kad se voli
mora i da boli.
I tako smo se mi plazili,
duvali jedno drugom u usta
i vukli za noseve
čitavih nedelju dana,
sve dok nas
slučajno nije zatekla
jedna starija dama,
a koja se i inače brinula o njoj
i razdvojila nas.
Da je zauvek, to tada nismo znali.
Nismo se čak ni pozdravili.
Sutradan,
zajedno sa drugom decom,
jurio sam za kolonom
cirkuskih kola
koja je napuštala nas grad.
Mahali smo onako trčeći
i gurajući se i spotičući
jedno o drugo,
vikali smo u glas:
„Dodjite i opet kod nas!”
Mahala je i ona
i brisala suze s lica.
Meni je podrhtavala vilica,
ali sam morao da pazim
da me ne primeti neko.
Hteo sam još jednom
da joj se isplazim,
ali ona je već bila daleko.
Ne znam zašto,
al toga dana
kod nas je padala kisa.
Al nije ni bilo
baš nešto puno sunca.
Bila je
samo neka čudna tišina
i praznina.
Kao da je sve ono
što je lepo
otišlo zajedno sa njom
i cirkusom.
Ostala je samo
jedna livada,
ugažena trava
u obliku kruga
i tuga.
Ponekad,
kada se zateknete tamo,
negde izvan grada,
ako li malo slušnete,
čućete dva razdvojena
dečija srca
kako se jure,
dovikuju i traže
da se ponovo spoje,
duvaju jedno drugom u usta
i da se plaze.
Još uvek obilazim
cirkuske šatre
tražeći svoju balerinu
i ako je ikada
budem sreo,
pitaću je samo jedno tada:
„Koliko dugo može da izdrži bez vazduha?”
Ja, evo,
sve do sada...
(ne znam ko je autor)
Konj_na_belom_princu
(Miriomorfoskopticar)
2015-12-24 06:17 PM
S NAJDUBLJIM POŠTOVANJEM
Pisano 02. 05. 2007. u 1:00 pm
Gospođo draga
sa Lenjinovog bulevara,
šaljem Vam ovu pesmu
umesto pisma
da vas nađe u zdravlju
i u sreći
I šta još više reći?
Evo i ja sam dobro,
gospođo moja
iz ulice mrtvog revolucionara
i još sam onako isto
veselo blesav
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
na kojoj smo se sretali
toga leta svakoga dana
oko devet
I kako ste nosili svoje grudi
između pijačnih tezgi
dok sam ja kupovao jabuke
jer su zdrave
jer se od njih raste
i jer se mogu koristiti
umesto zubne paste
A u Vas su zurili
musavi pijačari
i vikali:
Sir iz Svrljiga, sir iz Svrljiga!
O Bože, i mladi i stari,
i ja među njima
šta da se krije
gledao sam Vas preko jabuka
kako hodate
kao po modnoj pisti
i pritom Vas baš briga
što svi razmišljaju samo o Vama
o Vašoj bisti
to jest o sisama
Ajmo kese, ajmo kese
dva dinara veće dinar manje!
vikala je brkata ciganka
kad Vam uhvatih pogled
kao slučajno
dok ste kupovali baklavske kore
one najtanje
i poslah Vam poruku kroz vazduh
kao iz najžešćih
ljubavnih pisama
al Vi gledaste kao kroz mene
I sutra lutah kao duh
između krompira i crnog luka
dođoste tek oko pola deset
I opet pogled i osmeh kao
ali tad nisam znao
a ne znam ni sada
da l beše upućen meni
il ženi s prvim šljivama
više zelenim nego plavim
al ipak reših da Vam se javim
ali tek sutra
jer imo sam stvarno još
svašta da kupim
a moro sam ipak i hrabrost da skupim
I sutra dođoh ranije
sad kao Vi da čekaste mene
i kupovaste neku jafu
narandže iz Izraela
Dobar dan rekoh
jesu li čvrste?
upitah smerno dok pipkah voćke
ko da su bile grudi Vaše
Baš mi je drago da sam Vas srela
i tu se ja zbunih
i od muke Vas pozvah na kafu
Ja kod Vas? Da li bih smela?
Ja pocrveneh kao rak,
i rekoh Izvinite ako…
O kako se on zbuni lako
rekoste Vi
Pa popićemo, zašto da ne?
Budimo prijatelji!
I krenusmo tako
pričajući o koječemu
dok su usput tan!@#$le jabuke i krompiri
a ja nikako nisam mogao
da se smirim,
i pravo da Vam kažem
šta sam Vam sve mislio
na onim stepenicama
evo i sad mi se koža ježi
čim se setim
i zacrvene mi se uši
Oho! rekoste Vi čim smo ušli
Mladi napaljenko
dok sam ja navaljivao na Vas
kao tenkom
kao da sam krenuo
da osvajam Jerusalim
Nije da se žalim
rekoste Vi naprotiv
ali mogli bi to ipak i sa malo manje žara
Haljina je naime
počela da mi se para
a u nečem moram i kući da se vratim
Zbunih se na to stadoh i pocrveneh
Ali ne sasvim za Boga miloga
rekoste smerno dok ste se svukli u tren oka
ko Bili Kid pištolje što je vuko
Nikada žene neću da shvatim
u sebi sam kuko
a zbilja
nikad brže nisam ušao
u samu srž problema
koji nestade kao rukom
a zatim…
o Bože,
sretasmo se toga leta
na onoj pijaci
na pola Bulevara svakoga dana
oko devet
Neću da budem prost
i svašta da pišem
ozbiljni smo ljudi
Evo meni već sinovi ko iz vode rastu,
a Vi verovatno
šetate unučiće po Čairu
Uglavnom ja sam dobro
što i Vama želim
I zdravlje me još služi
samo što izgledam starije
ali sam još onako isto
veselo blesav
i istim se glupostima veselim
i još po oblacima letim
I tek ponekad s proleća
kad prve jabuke stignu
ja se setim
one pijace na pola puta
između mog i Vašeg stana
malo ispod medicinskog fakulteta
i verujte
verujte zbilja
evo prvi put sad dok Vam pišem
setih se i onog dana
kad ste rekli da je šteta
da Vam muž nešto sumnja
i da se ne smemo viđati više
Branislav Bane Dimitrijević
