Kao da je umro

Pjero je osetio da se u Marijeli nešto menja čim je pristala da ode na tu večeru. Poznavao ju je kao devojku koja ne voli tatine sinove sa skupim automobilima, satovima i odelima. A sada, odjednom Marijela je smatra kako je strašno važno da ode na vešeru sa tim tipom, navodnim ljubiteljem njene umetnosti, njenih slika i fotografija, mogućim kupcem, mogućim mecenom. Osetio je u njenom glasu, pokretima njenog tela, grimasama njenog lica neminovnost i neupitnost njene odluk ei mirno se bez reči složio da je potrbeno, da je nužno, da je važno, da je to prava stvar. Gledao ja kako se Marijela oblači drugačije nego obično, drugačije nego što je navikao. Slušao je kako odlazi, ostao je da leži... Sati su prolazili. Isprva se nadao da če se Marijela vratiti oko deset. To je kao pristojno vreme za kraj večere. Kazaljke na satu primicale su se tom času i prošle ga, ali niko nije došao. „Deset sati prolazi, veštica ne dolazi”, pomisli Pjero. Legao je u krevevet, pokrio se preko glave kao da je leš, pronadjen na ulici od strane nepoznatih. možda je to bio način da se uguši, ali nije mogao da izdrži. Sklonio je pokrivač, opet je disao...
Ubeđivao je sebe da je to sasvim nornalno, da je sasvim ok da je Marijela ostala malo duže. Palio je televizor, ali nije imao baš mnogo koncentracije. Programi su bili nezanimljivi, isprazni. Us ebi je osećao nervoz koja je rasla, mučninu koja ga je cepala sa svakim minutom koji je tako bezobzirno proticao, ostavljajuci sve manje prostora za srečan kraj. Gutao je pljuvačku, stezao ruke, kršio prste, češao kosu i grebao samog sebe: Na TV'u sve neki ljudi nesvesni njegovog problema, njegove mučine. Ond aje osetio da ga boli glava, opet je upuzao u krevet spreman da nestane, da se dezintegriše i raspadne ne bi li sa tim nestala i glavobolja i ljubomora. Ti bolovi u mišićima, u koži, bilo je to kao da neko kida veze između njega i Marijele, da izvlači njeno telo iz njegovog, njeno telo koje je osećao kao deo sebe, sve njeno, koje je do tada bilo on. „Marijela”, šaptao je, „Marijela”, zvao je po sobi, vikao, dahtao, gušio se njenim imenom. Hvatao se mobilnog telefona, ali nije imalo smisla da je pozove, nije hteo, iz principa da kvari njene doživljaje. U nekom perverznom smislu je želeo da bude izvan svega toga, da bude pravi vitez, da bude plemenit, da se ne meša, da je pusti da bude slobodna, da sama bira. Za njega samog više nije bilo izbora osim da leži i čeka pretvoren u uho. Čudio se samome sebi kako je tako težak, kako je tako duboko utonuo u krevet, kao da je kamen, kao da od zemlje. Sve je mogao da čuje, iskašljavanje bolesnih suseda, lift u drugoj zgradi, automobile napolju, mačke, nečiji televizor, rad sopstvenih creva, sve je to čuo. Sve je bilo tu, ali samo Marijelinih koraka na stepeništu nije bilo. U toj tišini u tom napetom iščekivnaju nepotrebnih zvukova, u misli mu dodjoše sećanja. kako su se upoznali, pa oni znojavi prsti što jedni druge traže, što se kao utopljenici drže jedni drugih, što se ne daju i što ne daju. pa onaj znoj, ona vrelina, ona sila privlačenja, kada dvoje hoče da se spoje, da budu jedno. Ona slatka mučnina, ona mračna dubina mrtvih sečanja obli ga potpuno i osetui neko pulsiranje, neko slepo i bolesno zadovoljstvo tim prošlim vremenom. I magla sećanja prekri sav bol, i njegov veličanstven, a ipak glup osečaj gubitka i praznine. U toiom blaženom vrtogu, svesti nestade i san dodje Pjeru na oči kao neočekivani, milostivi spasilac.

MC