Hvala na „komplimentu”, opravdala si svoj nick:)

KAO POKRETNA VRATA...

Svako stanje ima svoje ime. Za tvoje postoji jedno: Bes proistekao iz bola, iz nemoci da išta promeniš. Najtezi deo te čeka, i to znaš..
Spremi se da progutaš ono sto neminovno stize. Ako te obori, ustaćeš. Kad taj neko shvati kako su plemenite bile tvoje pobude, oprostiće...

Ime ne čini čoveka, sto istih imena, sto različitih ljudi. Mi smo vazni, ne naša imena. Bes ne traje večno ako mu ti ne dozvoliš Onda više nije ni bes već dijagnoza.Tebi je jasno, ostalim nije? Ko su ostali?!

Oni što misle da sve znaju, da su samo oni mudri, pametni, nezamenljivi? Uvek u pravu, u svakoj čorbi mirodjija, što po svaku cenu žele ono sto im ne pripada: Poštovanje zbog vrednosti koju ne poseduju, samilost od koje su operisani.? Nameću svoja merila i aršine, takvih se čuvaj, Njihovi pelceri primaju se samo na plodnom tlu..Ne daj da cvetaju dok ti veneš!

O cemu pričam?

Pogledaj me i znaćeš. Mislili su da znaju mene neki slični koji ni sebe ne poznaju! Snagom volje sam se otrgla. Ne slušam vise njihov falš radio. Besni su,jer sam izvan dometa njihovih frekvencija Zalutala među njih.. Stotinu puta navučena na tanak led. Reze od besa, što sam im izmakla. Ogromnom kubikazom se sami zaleću, puca pod njima, jednom je moralo.

Zamenili smo uloge.
Ne znaju, ja koja znam, ćutim. Bes me je prvo mlavio, onda je je postao moja pokretačka snaga.

Bezi od sopstvenog besa (od bola još dugo nećes moći) kao djavola.Ako je oko tebe, ne mora biti u tebi. Ako ti kažem da je ponekad i samo na kratko, zdrav, još vise ću te zbuniti? Zapamti, to je tren, deo, ne celina. Nije nam amputiran prilikom rođenja. U tim i takvim trenucima, sacuvaj ono svoje, dragoceno, skriveno, koliko god možda malo bilo. Kad dodje vreme daćes taj deo. To će biti lek. Uzeće ga veruj, znaće da u tvom slučaju to malo je sve sto imaš, i da je zbog toga nemerljivo veliko!!!

Imaš pravo na skepsu i da ne mislimo isto. Neretko smo sami krivi, ali i žrtve neprevividvog, onog što se „desava samo drugima”...

Vedi li cilj ako zaboraviš muke putovanja? Na tebi je da odlučiš

U poredjenju sa zaboravom mrtvi nemaju nikakve šanse, ali ni živi.

Pamti lekoviti ukua saosećanja i velikodušnosti u mračnim danima tudjih divljastava. U onima što su tu kad se desi što se„ dešava samo drugima”! Ti retki, svetlo su koje vodi kroz mračne tunele mučnog putovanja i povratka sebi. Za njih nikad ne menjaj lozinku. Za ostale-blokada. Ne daj im šansu, neka ostanu u svojoj Zoni sumraka, tamo im je mesto. Samo tamo su svoji na svome i nigde više.

(Najboljoj i najdrazoj, kao snaga, kao podrska...)

(Biljana)

Ovo i nije bas vreme za razmišljanje, ali...

Kome nije oprosteno, taj ne zna da prašta!

Ko ne zna da prasta, ne treba mu ništa ni oprostiti. Ništa bas.

Takvi ne znau kako je divan osecaj izdići se iznad svakog zla i reci: Oprsoti im, Boze, ne znaju šta rade!
Samo jedna reč goropadnog manje, bilo bi krotkome više...

Nisam ja odrasla na zrnu graska niti pod listom lokvanja, ali, nikad nisam bila magarac kojeg kad uzjasu ne daju ni da njace

Zmuriti i praviti se da je sve u redu? A, ne, bogami, mada...

Vezba zmurenja je vrlo praktican sport, ali ja nisam sportista u toj disciplini. Ja ne umem da zmurim ni najedno oko kamoli oba kad neko moj ili meni sličan tovari zlo drugome na grbacu, a da otvorim četvore kad to cine nekom mom ili men sličnon. Pride da neprikladnim upadicama još i pomazem prve da druge urnisu. Rekoh, taj sport nije moja disciplina. I sto bi mi uopste bilo potrebno da na svoju sramotu - podržavam tudju?
Kome to uopste treba?

Mnogima, no nisu oni premet mog razmišljanja, samo trag nekog jakog, prostog i jeftinog parfema koji ostaje u nozdravama po prolasku istih i tera na povracanje.

I, kad kažem, ma zazmuri idemo dalje, oni bi da ne daju dalje, da učine nemogućim dalje, da nema dalje, da dalje uopste ne postoji, ali postoji. Zapravo, sebe oslikavaju, oni su ti kojima je dalje nemoguće, jer morali bi iz sopstvene koze, sopstvene ucmale, mrziteljske, uske i moglo bi se reci- bolesne svesti, ako bi se za takvo šta svest uopste mogla tako nazvati.

Ali, ne odricu se lako te iluzije, zato ne treba verovati ni onda kad je privremeno dosegnu, jer je privremena i jer je cekati taj trenutak, cisto gubljenje vremena, snage i jer bi trebalo biti mazohista. Ono čega imaju previse su negativne emocije, njih mogu prodavati, mada ih ni na restlove ne treba kupovati, ma ni dzaba da nude, ni tad.

-To je samo strah?
Zar?! Od čega?

Da pogadjam?

Ono sto skrivaju iza ili ispod povrsine laznih lepih manira?

- Upravo!

Heh, damn that loneliness of today, and what makes of piple!

Parodija, i ništa vise.

Od mene traže da pevam, ili da kažem-danas jeste loše, ali, sutra ću pevati.
Odnosno da ću im otpevati, i onda kad vidim da falshuju?!
Čitave studije su napisane o uticaju lošeg pevanja na organizam.
Neka, hvala!

Neka i dalje sami hrane sopstvene sujete, njihova stvar!

Prošlo je vreme kad sam naivno mislila da startuju iz pozicije ne spasavanja, ne pomaganja prosto ne odmaganja, a o progonu ni sanjala nisam. Ne sanjam ni sad, to se golim okom može videti, jednim uhom cuti, zenice su im obojene tamom. Ili crnilom, svejedno, ja nisam slikar pa da mogu da pogadjam koliko nijansi tamne ili crne ima, ili da znam koje je boje sujeta pa još bez pokrica. Da sam ona stara, rekla bih nepodnosljive, ova nova ih ne primecuje, možda samo u tragovima kad nema pametnija posla.

P.S. Najpametnije mi je da se bacim u svilu i kadifu, a već se smeskam zbog pomisli kako bi mi rado u lice bacili da su to samo obične ponjave Čak i takve, meske su i toplije od svih njihovih pravih ili zamišljenih...