‘SE LA VI’

-Baš su slatki, jeste ih čuli?
Ne čeka odgovor starija gospođa i štapom pokazuje na decu. Troje mališana od sedam-osam godina se ‘vrte’ i žamore oko ulaza prljavo žute zgrade na Karaburmi.
-Onaj mali ‘crni’ kaže devojčici: „Reci mu da ne laže, jer se nismo tako dogovorili”!
Sladunjavo imitira dečiji glas seda starica otkrivajući dete u sebi. Potom sledi naš sinhronizovani smešak u znak bezuslonog razumevanja naivne ‘detinjarije’.
-O Bože, tako ih volim. Znate,čovek obično neizmerno voli ono što nema.
-Nemate unučiće?
Pitam prvo što mi je na umu, dok zveckam ključevima kola koja sam upravo parkirao.
-Nemam DECU,
reče glasnije negledajući me, kao da se svađa sa sudbinom.
-Nemam nikoga, sama sam!-Nemam ni ime, niko me ne treba i ne zove.
Odgovara na moj pokušaj da se upoznamo. Podiže drugu rukom sa polupraznom pijačnom torbom i neokrećući se neobično me pozdravi. -‘Se la vi’.