A ti da li si,
ili nisi nikada bila moja,
možda sam tebi bio samo pruga,
kojom si doputovala u novi svet.
Daleko od bede u kojoj si odrasla,
zaneo te sjaj trulog zapada.
Ovde je sve na svome mestu,
sve deluje savršeno kao pod koncem,
al' to je samo fatamorgana,
i hrana za prokleti ljudski ego.
Svo to bogatstvo,
raskoš i sjaj,
samo su priviđenje,
tu nema stvarne i čiste lepote.
I ti si samo jedna od mnogih,
koji su naseli na tu zabludu,
to ti govorim iz svog iskustva,
evo već treću deceniju,
plaćam taj krvavi danak.
U zemlji u kojoj je hladno,
i kada sunce greje,
gde ljudi prolaze pored nevolje,
zato jer ih se to ne tiče.
Zemlja u kojoj sam oduvek bio samo stranac,
i ništa više.
Možda sam ja lud,
i možda ne želim da klonem duhom,
onom vedrinom,
i južnjačkom toplotom,
možda ne želim.
Da ugušim dečaka u sebi,
koji još čeka veliku ljubav
i piše pesme.
Svira gitaru.
Prevariće te moje reči,
kroz njih ćeš osetiti mladost,
a ja nisam više tako mlad.
A ti da li si,
svesna gorčine,
koju nosi ovaj sladak život?
I da li sam tebi bio samo put,
kojim si morala proći,
do nekog svog cilja,
a cilj ne bira sredstva?
Ili je bar malo ljubavi bilo,
one tople, balkanske,
možda nebitne,
a meni toliko važne.
Reci mi, da li sam bar trenutak,
bio tvoj princ iz bajke,
ili samo običan čovek.

Misterijo, zmijo! 😉

Tek kad odvalih,shvatih da bi zaista tako bolje zvučalo, ali ne volim popravne a i vadim se na pesničku slobodu. Nek si mi rekla. Zmija si ti.

A ti si ovde administrator, ili si dokona pa brzinski odgovaraš? Bolje da ti pišem pismo bez adrese nego ovde ljude da smaramo.

Sad me uhvati nespremnog. Nemam adresu, samo volju, a i to je mnogo. Snaći ću se, možda mi pomogne moj golub letač pismonoša.

Zar ne vidis da sam lenj. Ako hoćeš pisi, evo ti adresa.
[email protected]

Takav sam ja nemam šta da krijem.

Dobro, nemoj.

Nisam iz te priče zmijo. Opet me procenjuješ na osnovu sopstvenog iskustva. Ja sam limited edition. Dostojan sebi. Ne lažem. Nisam kurva. A lepo pokušam reći kroz pesme. Ne poznajem te da bi ti bilo šta mogao reći. Osim, laku noć.

Ja sam jedan od onih,
kojima je svejedno,
da li je leto, zima ili jesen.
Ja umem da živim,
i živim dobro,
možda samo pomalo zanesen.
Sanjam jednu ženu,
koju nikada nisam sreo,
osim u snovima.
U njenim očima se smirim,
kao drogiran,
tako je dobar osećaj taj,
nikadase budio ne bi.
Razumeš?

Opasne ste vi zmije(žene). Dobra si ti duša, osećam to. Samo...

Ne, ja bih da spavam u šumi. U meni gori zov naših predaka, naših davnih predaka. Da se budim sa prirodom i da budem deo nje. Da budem drvo.

Nisam u mogućnosti da stalno ili odmah odgovorim. Molim da se uvaži ova moja priredba, pardon, primedba. 😉

A o čemu bi ti?

Ćutim jer je prejaka reč. Mogla bi da me satre. Zato ćutim. Jer neke stvari kad se izgovore, izgube svoj smisao i svoju težinu. Ćutim jer čekam da dođe ona prava pa da razume moje ćutanje. Da zajedno otćutimo ostatak dok se duša sa telom ne rastavi i u neku drugu dimenziju preseli. E tako ti je zmijo.

Znaš ti kako sam. Nemoj. To se pitaju starci. Mlade ne pitaj za zdravlje, uvredićeš ih i neće shvatiti čemu to pitanje. Odoh da otrčim svoj krug. Ako budem mogao. 5 kilometara nije malo. Plus vožnja biciklom. Ćutim ti posle. 😉

Ana. Uz svo dužno poštovanje, ali ne rekoh li ja da ne volim prazne priče? Čemu sve ovo kad ćutanjem najbolje kažem sve. Rekao sam ti da sam posebna sorta. Ne može se to shvatiti razglabanjem. A nemam ni vremena za to. Dođem, napišem i to je to. Za neke ozbiljnije priče ovo nije pravo mesto. Nadam se da razumeš to.

Ti si ok. I možda mi se priča sa tobom. Ali mi pišemo ne pričamo.

Sad je trenutak kad više nemam šta reći. Prazne priče, rekoh ja.