Na času ‘Osnovi tv tehnike’ kod profesora Novice moglo je svako čudo da se desi. Dok ispituje jednog đaka na tabli, on i ne haje mnogo za žamor i zezanje u našim klupama. Kad predaje stanje je malo bolje ali duhovitih upadica i smeha ne manjka. Samo kad se baš pretera, popularni ‘Noca’ pokaže da u ‘smjeru’ ka vratima nestašni učenik treba da napusti predavanje.Da, tako je namerno govorio, ‘smjer’ umesto smer a mi ga naglas dopunjavali gde bi izbačeni sa časa učenik mogao da nastavi sa galamom.
-‘Bajlonova pijaca’ je blizu pa može da se nadvikuje i cenjka sa seljacima. ‘Četeres banke’ za kajmak, ‘dvajes’ za ‘sira’ i sve tako u pijačnom maniru. Jednom je neko kroz prozor video velikog pacova pored susedne zgrade. Naišla je i lokalna mačka iza ćoška pa smo se svi redom iz razreda puni isčekivanja ‘zalepili za prozor’. Pojedinci su čak stajali na stolicama da bi bolje videli razvoj nesvakidašnjeg susreta a i nastavnik se zainteresovao iznenadnoj dramatičnoj predstavi. Posle nekoliko minuta odmeravanja snaga na distanci, mačka je odlučila da se vrati odakle je došla a mi smo posedali na svoja mesta i primirili se.
-Otišla po pojačanje,
pravda mačkin oprez naš omiljeni nastavnik.
‘Oniži Noca’ ima 35 godina, šezdesetak kilograma, žućkaste brkove i riđu ufrčkanu ‘afro frizuru’. Vikendom radi kao disk džokej, gleda Partizan sa jugoistočne strane stadiona i zna za sve naše đačke ‘fore’i sitne prevare. Ne poklanja ocene nikome ali na kraju pomogne svakome da nauči neophodno. Gotivimo ga …ma kakvi, obožavamo a i mi smo njemu očigledno dragi, jer mu osmeh tako oslikava dok nas kobojagi kudi:
-Ajde bre, ništa ne učite, samo gledate televiziju i čitate novine i to zadnju, sportsku stranu.
Pa nas onda razgleda užarenim smeđim očima a mi spremni za neformalni razgovor postavimo ‘hiljadu’ pitanja u glas o novoj ploči ‘Rolling stones’a, ili nedeljnoj utakmici ili o bilo čemu što nije škola i obaveza. Uživanjcija opuštanja posle nerazumljive matematike i dosadne fizike sa starijim i ‘krutim’ nastavnicima. Retka prilika da popričaš sa ‘profom’ kao sa sebi ravnim.
Jednog dana je sve prestalo i nikad više nije bilo kao pre. ‘Noca’ je došao u crnini a pre toga u hodniku od dečaka iz druugih odelenja prostrujala je tužna vest da mu je umro otac. Predavanja su se nastavila ali sad u kamernoj atmosveri i grobnoj tišini. Na času se niko od nas tridesetak đaka ne bi pomerao za vreme njegovog monologa. Priđe tako blizu naših klupa do prozora, okrenut prema ‘Gariju’ i ‘Zoriju’ koji su sedeli ispred mene, pa odmerenim glasom objašnjava gradivo. Drugari ne trepću i povremeno klimnu glavom u znak razumevanjem materije, kao uostalom i svi mi kada nam se oči ukrste. Iz dana u dan ista slika, ista rutina. Još dok ne uđe u razred sve se klupe urede, tabla besprekorno obriše i sačekamo ga u stojećem stavu. Ne pomerimo se ni kada zazvoni na kraju časa dok on ne završi sa lekcijom i ne krene ka izlazu sa dnevikom ispod miške. Tada kao jedan ustanemo. Ne znam koliko je sve
to trajalo i koliko meseci smo merkali poboljšanje raspoloženja na njegovom licu koje je vremenom ipak usledilo ali njegov stari prepoznatljiv osmeh više nikad nismo videli. U stvari možda i jesmo zadnji dan škole, kada je ‘Zori’ gledajući kroz prozor učionice uzviknuo:
-Eno ga Noca!
Sjurili smo se školskim stepenicama na ulicu u poteri za crvenom ‘škodom,’koju je on pokušavao da isparkira. Možda bi i uspeo u nameri da nas nekolicina ‘najluđih’ nismo u šali legli ispred točkova. Tu se na sred ulice sa svakim od nas zagrlio, kao što to čini otac sa svojom decom. Tada se na čas njegov setni pogled zastaklio i nasmešio.