НЕВИДЉИВА СВЈЕТЛОСТ

и да знаш. . .

нико ти никад више неће писати писма
пуна шећера
и устајале усирене крви
у мају када славуји звиждућу
Малу ноћну музику
праћену жабљим хором

и нико се никад више неће
пред твојим погледом
да онако топи и мрви
и нико те никад више неће назвати
луцкастом ноћном мором. . .

буди ми ноћас тајна. . .
и не дај да се у нама
оваквим
само нежељени растанци легу
у предвечерја што златом боје
у оку
малене каскаде. . .

и не жали. . .

јер ја сам само један од оних
ријетких лудака
што ће крвљу
на посљедњем снијегу
да нашврља име твоје
словима болешљиве наде. . .

и да знаш. . .
мени је Господ на леђа натоварио самаре
од цвијећа
и од корала
па те у дугим вечерњим молитвама називам
и принцезом
и Пепељугом
једном си као Мањача велика
други пут као Сутурлија мала
једном те зовем вјечном и једином
други пут само другом . . .

и тако то кроз мене прође
и открави
и раскрвари
нешто што се прави да не живи
нешто
што само с тобом
невидљиву свјетлост даје

довољно је да се насмијеш
и кажеш
обоје смо криви
да се у мени бијела застава
подигне у знак предаје . . .

и да знаш. . .