Kuda si nestala
ružo ubrana,
kome si mirisom
rane vidala?
Čije si Nebo
u belo obojila,
kad moje nisi?
Zašto si daleka
kao Amerika,
i pusta kao Sahara
u mojim snovima?
Godine prošle,
samo sam stariji
al' mi se čini
ne i pametniji.
I zlo je moje
ostarilo u meni,
bez da se bilo šta
promeni.
Da li je čovek
toliko slab,
nemoćan kao marioneta,
da barem svoje lice
na bolje ispravi?
Reci da li sam ikada
bio onaj pravi?
Za kojim si makar
trenutak jedan,
maštala,
patila,
u snove zavila,
kroz pisma opevala?
Reci mi.
Ja te još uvek čekam
na onoj klupi
kraj naše škole,
tu mi je srce ostalo.
I sada,
sa kosom sedom.
umorni starac
opet čeka.
U srećnim ljudima
tražim tvoj pogled,
te nežne,
zelene oči,
i plave kose pramen,
a srce nije kamen.