Strah

tamo gde sam
živeo,
ogradili su
školu,
a nekada
su
deca
trčala
po parku.
nekad
su kupovali
semenke
i
igrali fudbal
i jurili
sve do zvona.

A danas,
roditelji, se plaše
pedofila
koji stvarno vole
decu,
a ne kao
psiholozi
i političari
koji su
uveli
sve te kamere,
ograde i
lance.

Popodne,
dvorišta
su prazna
svi
idu na
engleski,
balet,
hokej
ritmiku
ili šah.

I svi su zauzeti,
stalno
zauzeti
dok
im prolazi
vreme,
najlepše
vreme njihovih
života.

MC

Malo

Jutros,
baš evo jutros,
ja sam
video sve,
dok su se ulice
prosijavale,
dok su poskakivale
u ritmu koraka.

A kuće,
kuće su se izdizale u nebo,
žudno i moćno,
jer
valjda su
i
one bile željne
ovog sunca
kao i ljudi,
kao i ptice.
Jutros.

I sve,
baš sve je
bilo tu,
prepleteno,
spojeno,
uvaljano
u jedno.

I ja,
ja sam bio
tako srećan
samo što postojim,
a da nisam znao
kako
se to kaže.

I sve, sve
se stapalo u
u veliki kosmos
i semafori
i blato
i urušene
fasade.
Sve u zrnce prašine.

Samo mačke,
one napuštene
sive mačke
gledale su me
blagonaklono.
I ja sam znao
da one znaju
da ja znam.

To je život
sam po sebi
i
kad ubijaš plen
i kad
umireš u strahu
držeći se za
poslednji
dah.
Radost i strah.

I ja sam hteo,
samo sam hteo
samo,
da ovo traje,
što duže,
dugo
bez kraja, bez početka
ovo disanje
ovaj
krešendo u glavi,
i ovo mirno
i dobro
zimsko jutro.

Pa ipak,
bilo mi je malo
svo to
vreme
provedeno
sa ljudima
oko
sve druženje
ono glavno
sa tobom,
ono
i našom decom,
draga moja.

I samo u
toj tački,
samo u toj tački
osećao
sam neku
nelagodu,
setu, nemir
jer za
tu stvar
vremena je uvek
malo.
I čitav život
je prekratak
za ljubav.

MC