ХРОНИКА НАЈАВЉЕНЕ СМРТИ

Умрем ли,
оставите балкон отворен!

Ф. Лорца

Вито је лежао три дана и три ноћи у кревету, чекајући да умре. Досадило му да живи.Обукао најлепше одело које је имао, ставио кравату. Браду није обријао, а зашто и да је брије када га нико не познаје без ње. Док је лежао склопљених очију утрчала комшијина ћерка и тихо му шапнула да брадати више нису у моди. Вито је отворио један очни капак, полако као када се диже тешка ролетна на прозору. Зажалио је што је баш сада одлучио да умре. Сећање на жену натера му сузу на оно отворено око, па га затвори да му се безобразна мала не руга.

Оваданашња омладина нема поштовање према никоме. Ух, казнио бих је ја по гузици,али нећу зарекао сам се да више нећу живети. Доста ми је овог отаљавања од мука, беспарице и свих осталих гована.

На трен затвори оно сузно око, па отвори друго, суво. Безобразна мала цери се а око њелете жути лептирови. Као у Сто година самоће. Немогуће. Затвори и ово друго око.

Бежи мала. Бежи иди ватај се са момцима, што мене овде зајебаваш?

Она се и даље цери, Вито вири на обадва ока. Лептирова све више и све су жући. Шта ће они овде? Ја умирем. Нећу се претворити у лептира. Нећу ни у шта. Доста ми је и овај један живот. Уморио сам се. Нека други живе Сто година. Мени је самоће доста и за ових мојих педесет.

Мала га поче шашољити по бради. Вито држи очи затворене. Прави се да га не нервира ова безобразница која се тек испилила. Тако млада а зврк над зврковима. Премлада је.

Подиже се из кревета и опали је по дупету. Једном...па опет... па опет. Жути лептирови се разбежаше, безобразна цура се надури и побеже

Цркодабогда

Цркодабогда...да Бог да да цркнем сада. Разљути се Вито као никад у животу. Три дана није ни јео ни пио а од умирања ништа. Требао сам закључати врата да нико не улази. Отвори очи, жеђ га мучи одавно. Још понеки жути лептир залепрша око кревета, највећи део је отишао са комшиницином малом. Данашња деца немају обзира према маторима. Како само она врцка. Сети се свих жена у свом животу.Касно је да мисли о њима. Ионако му је доктор рекао да је болест смртна. Нема лека. Нема наде.

Пријатељи су га саветовали да остатак живота проживи смишљено.

Како то мислите? Питао их са чуђењем.
Путуј негде.
Где?
Негде где ниси био.
Нисам био нигде сем у пар градова земље која више не постоји.
Иди тамо где ћеш видети нешто значајно. Рецимо пирамиду. Рушевине.
Шта има да гледам рушевине? Рушевина од човека да гледа рушевине нечега где више нико не живи. Мртвац који хода у рушевинама. Шта ће ми то?
Иди на море онда.
Немам пара.
Иди на село .
Немам никога на селу. Ја сам одрастао у граду.
Имаш мотор. Провозај се њиме.
Сам да се возам? Ни у лудилу. На том мотору ја сам се возио увек у друштву лепих жена.Сада немам ни једне
Нађи је
Да нађем жену па да за месец дана умрем?

Пријатељи су га убеђивали и убеђивали да искористи то још мало од живота што му је остало.На крају се Вито посвађао са свима, отишао кући и легао у кревет да умре.Одмах. Шта ће му тих месец дана?

Три дана лежи у кревету и чека да умре. Видео је у једном руском филму како је стари калуђер легао у ковчег и умро. Можда они знају како се то ради? Вито се труди да не размишља ни о чему само о смрти. Моли се Богу да га услиши и да га поштеди даљих патNJи и болова. Медитира. Вито нема болова али има болест која га полако изједа изнутра. Кажу људи код такве болешчине не боли ништа а када заболи боли као Исусове муке. Оће да умре сада док га ништа не боли. Да му стане срце док спава. Најлепша смрт.

Отвара очи да провери да ли су лептирови још увек ту.

Угледа два шарена како се врте изнад његове главе. Љубе се помисли Вито и пожеле да буде један од њих. Лепи су. Плешу и врте се без престанка. Покушава да открије који је мушки а који женски. Гладан је и жедан. Нема устајања. Затвара очи да не гледа инсекте.

Мора да бунцам. Нема ту никаквих лептирова.
Отвара очи, погледа кроз прозор. Пада жута киша цветова.

Мора да халуцинирам. А можда сам умро?

Необична киша је падала целу ноћ. Четвртог јутра Вито се пробудио и схватио је да се заједно са креветом налази у води. Надолазила је све више и више.

Е нека се удавим. Како ћу да се удавим када знам да пливам? Требао сам да се завежем за кревет. Сада је касно. Једноставно нећу да устанем.

Вода је почела да кваси постељину испод које је лежао. Хладноћа му прође кроз тело.Задрхта. Комшије су викале, она мала безобразница је плакала. Керови су лајали престрашено. Бујица је носила све са собом уз страшан хук

Одједном велика бујица ишчупа кућу из темеља. Вито излети крозу прозор у свом најбољем оделу у којем се намерачио да умре.

Вода га је носила...негде далеко.

Негде где још није био.