ЉУБАВНА ПЕСМА О ОДВРАТНОМ ЗАДАХУ ВЕЧНОСТУ

Предворје твога бића
Твог ега пас чувар
Ме целог неће
Ишчупах срце ( бол не смањих)
За оброк му га бацих
-Скакао је од среће

И без срца те у сваком сну
Љубим са страшћу.
Носим твом псу
Просути мозак, тужне очи
-Он их попи са слашћу.

Бол не јењава
Тражим спас у било каквој смрти.
Остатак главе, ноге, руке
Све дајем да скратим муке
-чека ме: репом врти.

Закопан лежим свуд по башти
Зимница псећој машти
Вода за дане суше
Дође крају надлежност пасја
Кад тик уз њег нешто засја
-Он није гробар душе

Залуд се рајска врата смеше
Ђаво бољи трговац беше
У пакао се винух.
Душом је плаћена цена
Најзад постадох стена
Проклество бола скинух.

Будиш се а сан још траје
Твој верни друг на стени лаје
Што испред куће лежи.
Трљаш очи да себи дођеш
И док градску чистоћу зовеш
Твој пас на мене режи.

Динамит унутар мог тела
Да ме смање на два-три дела
Да могу смеће бити
Прасак...прашине паде
Скулптуру са твојим ликом даде
У ком ћу себе скрити.

Прилазиш чуду- себи самој
Ту, у камену исклесаној,
И бришеш прах са кипа.
Није сан. Кип прсте гребе
А твоја рука грлећи себе
То моју љубав пипа.

К.Н. 12.12.1992