Episodium depressivum psyhoticum
crncuga
2014-09-12 05:43 AM
EPISODIUM DEPRESSIVUM PSYHOTICUM
(NE MOGU DA ZIVIM BEZ BOLA)
Lezim pod srušenom kućom
Crvljiv u prahu i pljuvački
Mozak nema zraka srce lupa
Kao pijani poštar na otvorena vrata
Nema živih nema mrtvih
Tek poneki predmet salutira u tišini
Sada je jasno da nebo ne postoji
To se pauk raščerečen sunča
Nokti duboko urasli u meso
Nežni sati bez buducnosti
Šta je teže od zemlje na kovcegu?
Lepota koju ne mogu da uprljam
Napustio sam sve fotografije
Moje reči nemaju potpisa
Spokojno hrčem grbav i zao
Ni dete ni čovek ni biće
Kada bi Užas znao da se objasni
Nacrtao bi srednji rod u mantilu
Bez gravitacije i horizonta
Abortiranog dinosaura koji se uspravlja
Pustoš je to slepa i gorda
Prelepa nimfa sa spolovilom starca
U ličnoj karti umesto podataka piše:
Ne mogu da živim bez bola
/autorizocvano i objavljeno u „Crnoj zbirci/”
SnezanaStojanov
2014-09-12 11:03 PM
Starac se zbunjeno okece oko sebe. Ne strpljivo prolazi kroz brdo stvari, da mu nešto ne pobegne. Te stane, te krene ali ne prestano mrmlja, „Nema pravde, nema pravde.”
Znojav I lak, ne mari da vreme tece.
„Uh, da, zaboravio sam da stavim sat,” prica stari svojoj ludoj glavi.
Sa zadovljstvom gleda brdo stvari I divi se samim sobom koliko ima stvari. Gleda stari pored brdo blaga, otvoren kovceg gde on treba da spava.
Misli se stari šta je veca sreća, brdo zlata ili prazan kovceg.
Resi stari da nupini kovceg zlata I da budno cek dal je smrt za coveka.
