Jedan vikend Martina S.
(Kratki izvestaji iz Raja: I)

Martin S. ima cetrdeset godina, ima porodicu srednje velicine i zaposlen je kao „srednji kadar” u jednoj multinacionalnoj kompaniji. Od ponedeljka do petka provodi po jedanaest sati dnevno iduci na posao, na poslu i vracajuci se s posla. Upitan da prokomentarise ovaj deo sedmice i da kaže nešto više o onome sto radi, Martin S. nerazgovetnop mrmlja o tome da radi kao i svi drugi. Od posla ne ocekuje ništa. Vikendom se odmara i tada mu je strasno dosadno. Sedi ispred televizora i masta o „boljem i zanimljivijem vikendima” sanjareci masta o sledećem vikendu koji će sa porodicom provesti u Centru za Razonodu i Odmor. Dani koji prethode odlasku Tamo uvek dobiju na smislu i boji, ugoje se nekako i rastegnu, ispunjavaju ga drhtavocom, nekom gotovo nekontrolisanom ceznjom. Zadovoljan je i smiren, sve mu prija, pa čak mu ni posao nije toliko dosadan, ni guzve u saobracaju ni njegova debela, cangrizava žena ni sin i kci u pubertetu ne mogu tada poremetiti osecaj radosti koji izaziva skoro i blisko Putovanje.

Uzurbani svi sednu u kola. Napune ih nepotrebnim i potrebnim stvarima, još jednom provere da lis u zakljucali vrata od kuce i neodlozno i jednostavno krenu. Martinova žena prica bez prekida o popustima koje je ostvarila pri kupovini zivotnih namirnica u protekloj sedmici i ranije, ali Martin ukljuci radio i zvuci najnovijih hitova ispune unutrasnjost njihovog malog automobila. Pesme imaju gotovo identican ritam, sve su na engleskom i uglavnom se govori u ljubavi. U svakom smislu. Nekada i o strasti. Pevacice često stenju imitirajuci zvuke snosaja. Martin se seca ponekog video spota, umetnice su gotovo uvek polugole i lepse od ijedne žene koju Martin S. poznaje u stvarnom zivotu. Dok se voze, Martinova deca igraju kompjuterske igrice na dve odvojene konzole za igranje. (Morali su kupiti dve da bi izbegli sukobe). I tako uz pesmu, igru, osmehe i usmeni inventar popusta i pojeftinjenja, dva sata kasnije Martin S. i njegova porodica parkiraju svoj automobil uz ogradu Centra.

Ono sto covek prvo uoci kada pristupi Centru za Razonodu i Odmor jeste velika hala sa tropskim drvecem, umjetnim potocima. Na visokim palmama postavljene su punjene ptice. Martin prepoznaje samo velike crvene papagaje, a imena drugih ptica su mu nepoznata. Ipak zna sa tellevizije da su to egzoticne tropske pitice i da bi velika hala sa svojim tropskim i vlaznim, aromatizovanim vazduhom trebalo da predstavlja sliku tropskog raja. Jedan mali komad Raja, dostupan ovoga puta i njemu i njegovoj porodici. Svi su srećni kada putuju u tropske rajeve. Tu su još i ogradjeni vrtici sa igrackama, gde prema ideji dizajnera Centra deca mogu da se ostave ostave da se u njima igraju i zabavljaju, a da odrasli slobodno potraže sebi zabavu u nekom od mnogobrojnih restorana pod velikom Kupolom. Tu je naravno i prodavnica i bar, disko, noćnibar za mladje goste, mala pozornica, pa čak i jedna crkva gde posetioci mogu zadovoljiti svoje potrebe za religijom i metafizikom. Postojanje crkve datira zapravo još iz početka pedestih godina dvadesetog veka, kada su vlasnici Centra imali plemenite ideje u smislu obrazovanja i religioznog vaspitanja gostiju koje su u Centar dolazile da se odmore i okrepe pred nastavak svojih urednih, predvidljivih i zanemarljivih fabrickih zivota. Naime, onaj ko bi nedeljom ujutru isao na Sluzbu boziju dobijao bi kupon koji se kasnije mogao zameniti za nešto drugo, recimo za pivo. I na ovaj način se Reč gospodnja imala pribliciti ljudima i učiniti primamljivom i popularnom, jer znamo da covek bez reci gospodnje nije ništa do beslovesna marva koja luta zemljom bez svrhe i smisla.

U Centar vikendom dolaze uglavnom porodicni ljudi i na njih cekaju spremni bungalovi. Svako ima svoj bungalov, moguće je naruciti tri obroka dnevno u restoranu, i beskrajne mogusnosti da se covek dobro zabavi. U restoranu rucaju svi zajedno, ali logicno svaki bungalov ima svoj mali sto. Za rucak su obično jela sa garniranim krompirom, svi vole dobro przeni, masni pomfrit i peceno meso i svi bi da ga umacu u majonez i posle da lizu prste i govore „Super”, „sto je dobro..” i tome slično. Keda se konzumacija glavnog jela zavrsi, na redu je dezert, obično je to sladoled. Najcesce su dezerti u jelovniku podvedeni pod zagonetnikm francuskim imena, a zapravo se radi o dobro poznatim sladoledima iz samousluge na bazi „cream-a” od vanile, te jeftine americke zamene za pravi sladoled. A kada se sve zavrsi. kada se velike porcije isprazne sadrzina u zelucu, zaliva se znatnim kolicinama piva. I svi dalje nastavljaju da sede dugo i tupo za stolovima, jer šta bi inače radili? šta bi radili, ovo nije fabrika, ovo nije kancelarja, ovde nema borbe za finansijski rast, ovo nije berza, teško je izabrati neku aktivnost kada ništa nije organizovano, kada nema nikoga dq nam kaže šta bi to trebali da radimo i koji je pravac delovanja za nas dobar, a u isto vreme i drustveno prihvacen. Pa se sedi i sedi i cuti se, a deci postaje dosadno, i vrte se jer deca ne shvataju da je svet jedan poredak i da je simsao zivota u tome da se sto uspesnije i korisnije provede slučajni interval postojanja.
I kada sve postane nepodnosljivo mama pogleda tatu i kao po nekoj navici on donese odluku. Nekada su postojali muskarci i žene i muskarci su uglavnom donosili odluke. Sada nema vise ni muskaraka ni žena i sve se to ima odglumiti tako da otac kaže: „Hajdemo na .. bazen”. Takva ideja je svima prihvatljiva, i svima izgleda da ima izbora.
Pracen radosnom cikom dece i potvrdjujucim osmehom majke otac ustaje prvi is vi idu „na bazen”. Jer tvorci Centra su mislili na sve. Zaj zatvoreni bazen nije običan bazen. To je tropski bazen. Posetioci mogu da se istusitraju, sednu u plitku ili stoje u dubljoj vodi. A voda je topla,skoro vruca. Da se coveku skoro prispava. Svi zajedno, nije to mal astvar, žene u jednodelnim kostimima, starci. Odrasli ljudi za malim sankom koji nalikuje onima iz serija o Karibima. Bebe, u malom bazenu za bebe. Miris hlora neprijatno stipa oci i teško se dise od pare. Ali svi znaju da tako mora, da je dodavanjem hloroa uprava Centra samo pokusava da svede broj gostiju zarazenih klamidijom i drugim koznim i polnim infekcijama na razumnu meru. Iznad svega, tako je prijatno toplo, tako je prijatno, kao u ekvatorijalnoj Africi, kao u Dominikanskoj republici, svim tim mestima u koja svake godine putuju bogati.

U zivotu Martina S. tropski bazen u Centru predstavla nešto kao reper, referentnu tacku u odnosu na koju on procenjuje uspeh u svom zivotu. To je zaprav jedina tacka u prostoru i vremenu u kojoj je Martin S. sam sa sobom. U kojoj oseca sebe samog. sto će reci svoje debelo, mlohavo telo. Koje ipak voli jer je njegovo, jedino i nezamenjivo. Naročito kada sedne u plitku, mlaku vodu koja struji okolo gurana snazinim turbinama.
I onda se to uglavnom i dogodi, prvo kao krik bola koji urla svim njegovim celijama, strah od opustanja, strah od slobode. On samo sedi, eto tek tako sedi. Tek tako, bez smisla i cilja ili svrhe. Molekuli vode zajednickog jeftinog djakuzija udaraju mu u ledja, i on se okrece. Sve boli, ali on se ne plasi. Jer svaki početak je tezak i Martin već i iz iskustva zna da se bol isplati. Svaki grc misica vezanih u cvor, svaki nerv njegovog tela nosi u sebi jedno ponizenje. Jedan besmislen odlazak na posao, jednu izlisnu svadju. Prezrivi pogled njegovog sefa. Nesnosne zamerke njegove žene. Cinizam politicara sa TV ekrana kada sa nonsalantno govore o poskupljenju zdravstvenog osiguranja koje Martin ima platiti.

Kada bol popusti. Martin S. već oseti da je skoro ceo. Njegove ruke, noge, stomak. Sve to lebdi u vodi. Postoji po sebi i samo za sebe, to meso koje uvek izvrsava obaveze. Sada se već navikao na vodu. Gleda debele plavokose žene i devojke koje vriste prskajuci se. Njihova bleda koza je crvena od hlora. Ima Martin S. svoje mesto iza velikih saksija sa vodenim biljem. Tamo niko ne vidi njegovu erekciju. Sve bi Martin S. dao za dodir tih debelih, grubih žena koje eto skoro podivljale vriste od sreće, bas kao i on, Ali Martin S. je miran, zadovoljavajuci se invertarizivanjem sopstvenog tela, sav u nekom tihom, sakralnam miru. Sve sto zeili je dodir, „Kao dete”, misli.

I kada razlozi fiziologije i cudno probudjene muskosti ponovo dobiju svoje normalne proporcije. Martin S. se uputi na tobogan. sto i jeste vrhunac uzivanja, jedna od atrakcija zbog koje posetioci toliko vole centar i Tropski bazen. Zamislite: snažne turbine formiraju kruzni tok vode. PLasticni kanali vode kroz prostor ispod kupole bazena, izlaze napolje i ponovo vracaju vodu u Tropski bazen. Od same ideje zastaje dah : umjetna bujica nezaustavljivo nosi oslobodjena tela. Tok sarenog mesa, kupaci kostimi, nioge ruke, bubuljice, oci, grudi…. Sve, sve opusteno oslobodjeno. Savest govori kupacima i kupacicama da stanu, da razmisle, da vide ima li sve to svrhu, ali bujica je jača i gosti plove, nezaustavljivo plove. Tela im lebde oslobodjena pragreha postojanja. Nekoliko mimuta postoje sama po sebi - korak na koji se nisu mogli odvaziti bez pomoći spoljnog impulsa, bez pomoći masinerije Centra. Sve tece, sve se kreće, zivot je tu. Sam po sebi. Bez osiguranja, plate, karijere, studija, porodice, obavezne kupovine subotom.. Prozima ih nejasno secanje da imaju tela, nejasno secanje da nisu svoji planovi, nacrti, ambicije….

Ili možda i nema secanja. Možda se lagano sve stisava. Možda sve traje isuvise kratko.

Martin S. to ne zna i ne pokusava da nadje odgovor na ovo pitanje. Jedino sto zna je da je voda svuda oko njega. Bujica ga gura napolje u ledenu stvarnost jednog sivog zimskog dana. I samo na kratko još oseca hladan vazduh. Voda isparava oko njega i kanal tu pravi okuku i snaga vode vraca kupace unutra u toplotu i sparinu Tropskog bazena. Naravno, tobogan je daleko prijatniji leti kada je i napolju temperatura prijatna. Ovako, taj susret sa stvarnim donosi Martinu neke teske misli. Recimo o tome da je danas nedelja i poslednji dan vikenda. Veceras će njiegova žena biti neraspolozena kao i uvek. Mrmljace kako je boli glava. Taj dodir… uvek joj je sve to zapravo bilo odvratno. I Martin zna da se svi pretvaraju, da je krvnik u mozgu, taj starozavetni bog, toliko jak. I svi se pretvaraju, svi žele radost, a plase je se. Svi bi da budu opusteni i bogati, a to ne ide. Svi žive za novac i samo za novac. Niko ne želi da ga drugi vide, slabog, drhtavog, uplakanog. Njihova lica su cvrsta. Svi « tačno znaju šta žele ».
I kao ko zna koliko puta veceras će i on ustati iz bracne postelje, otici u kupatilo. Tamo su plocice hladne i bele i u početku covek ništa ne vidi kada udje iz mraka. A on će udisati nezeljeni i neprirodni miris najnovijeg « osvezivaca prostora ». To je njegovo kupatilo, a on je u toj kuci stranac. Levom rukom će se podupreti. Keramika je neprijatna. Zamislice sve one debele žene iz Centra. Drugom rukom će pomoći sebi….
Svrsice stojeci. Zurice se da ga žena ne pozove. Zurice se u krevet, jer sutra je ponedeljak i radni dan. I kada konacno svrsi u klozetsku solju, kada slepljene guste kapi njegove guste sperme padnu, kada obrise ruke toalet papirom i pusti vodu. Kada zatvori vrata za sobom i kada ga ponovo obuzme mrak pokusace da se seti kako je bilo dok je plutao u bazenu Centra….

Jer prema njegovim proracunima, ovako, u glavi, napamet i na brzinu, do zarko zeljene i dugo cekane penzije i Oslobodjenja ima još dvadesetidve godine, četiri meseca i jedanaest dana. Sve u svemu još hiljadustosesdesetipet vikenda. Potrudice se da cesce odlazi u Centar. Tamo je tako prijatno i zabavno.

MC

Hodanje u prazno

zurim na poslovni sastanak,
prazni vozovi nerealo drhte
čitam magazin za filozofe,

puno su se kažu namnozili
ti filozofi
kao krtice,
kao vocne musice
kao bube pod kamenom

ulazim u portal
sa zidova gledaju lica japanskih demona
sa zidova gledaju bogovi novca

covek mi nervozno prica,
jedemo supu,
zderemo meso ubijenih riba

sve je kažu manje
riba u moru,
izumrle su ko sreća
postale su retke kao radost

MC

ja sam ovo napisao prema pricanju žene koja mi je govrila kako se osecala. sa jedne strane želi d aga vidi, sa druge razovarenje sto vis enece biti zajedno