Pesma o gradjanki



Može li se izdržati?

Pitaš.



Mora li se izdržati?

Pitaš.



I ko su ovi ljudi,

uvek zadovoljni, nikad očajni?



I dokle idu granice

dvoličnosti vladajućih.



Slušaj, ti ne osećaš da te boli,

Ali vidim, raspada ti se ruka.



I trulo meso, zeleni gnoj

curi iz tebe. Smrad.



Ti ne osećaš da te boli,

imaš i fejsbuk i tablet i pejpal.



Putuješ u London,

Na skijanje i plivanje.



Ti imaš osmeh na licu

i zubi su to beli i čitavi.



I ti ne osećaš da te boli,

ali evo, srce ti se rayjelo.



Srce ti je ispalo iz grudi,

nemaš više srce.



Znam, šta če ti srce

kad si pozotivna i prijatna i ideš u koncerte i klubove.



Znam da je ti se čina da je OK.

Ali nije OK.



Sa tom rupom umesto srca

produvače te vetrovi.



Razneće tvoje mrtvo tkivo po svetu.



I Može li se izdržati?

Pitaš.



Ne može.



I mora li se izdržati?

Pitaš.



Ne mora.



Samo se umreti mora.

A ti i tvoji drugari...



Urbani crvi, kopilad abortirana.

Vi ste gori od smrti a vašim hobijima i kafeima.



Vi, kreativni i mladi

Akademski, poštovaoci reklama i kapitala.



Vi , prelaz i živog u neživo.

trečina ljudi, trečina mikroporocesori, trećina

šegrti nevladinih organizacija.



Nećete izdržati.

Znam da nećete.



To me mnogo raduje.



MC