„Kad ptici dolete i potok je mali;
Pauci već stežu vodenicki kam.”

SLIKA. To volim.

POGLED S PROZORA

Uskovitlano sivilo svrgnulo je zrelo letnje sunce. Nebo se inatilo, mahnito prascuci grmljavinom. Kisilo je, najpre silovito, a zatim sa manje zara, ujednaceno, ali istrajno. Nalecuci na krovove, kisne kapi su spirale sa crepova cadjavi danak gradu, vracajuci im boju, zemljanu i shatiranu. Odatle su, većinom, krotko odkliavale ka oluku, survavale niz njega i zvonko oglasavale na plocniku, pa, bez oklevanja nastavljale neznano kuda. Bilo je i onih, zabludelih, koje su poskakivale i rasprsivale se pre nego bi stigle do oluka. Sa već isluženih fasada kisa je otirala komadice maltera, otkrivajuci, ovde-onde, poneki delic crveno modrih cigala ispod. Golubovi, scucureni uz odzake, kostresili bi se povremeno i rastresali mokro perje, drshcuci ganutljivo. Jogunasti vetar je presamicivao cvece u zardinjerama, kruneci mu precvetale latice...
Sivilo se rasplinulo. Pomalo snebivajuci se, izdzikljao je vlazan sumrak.

(om)

Bogami, Sanak,postajes mi vredna citanja, kad vidim da te prate beli minusi.

Mir, belkinjo! I svim minusarima :)!