Krtica

taj je čovek
kao krtica,
taj izlazi samo noću
i onda luta praznim bulevarima

zgrčano, umašćeno lice, sanja maraton koraka,
on mašta o danim prošlim kad nije još bio krtica
kad još nije ga bilo sramota
da punim plućima udiše dnevno svetlo

i kad najzad izpuzi na površinu
pravo u noć dežurnih konobara
oni ga teraju na ulice koje ga se stide,
i raspaljuju žudnjom izvitoperenih i odbačenih

svakim korakom meri vreme,
svakim udahom požudno ždere sam život
privlači ga ono što druge odbija
one, neurotične zrele, znojave žene

što su kao i on ispale is čamca
bez pojasa za spasavanje
što se kao i on dave i nestaju
u svojim potonulim životima

što se kao i on daju strancima
za šaku znoja i topline,
u nebitnim praznim sobama,
prepunih očaja i dima

beznadna tela se beznadno grle,
nije to ljubav nije to ništa,
samo dve sebične samoće
bolesne od istosti i tišine

taj je čovek kao kakva krtica,
danju boravi sam u mračnim hodnicima svesti,
obamro u prizivanju ništavila,
po uzdasima zna da meso još živi

tek noću, ukočene noge ožive
iz grla potekne himna radosti
posle se dugo zahvaljuje Bogu za taj i ovakav život
i šapće molitvu za samo još jednu noć.

MC