SLIČICE IZ DETINJSTVA

Ona je oduvek skupljala sličice,
družila se sa dečacima jakim
i grubim.
Bila je lepa sa pegama
ko one bakine pričice,
i znala zasigurno da je
neizmerno ljubim.
Vitka ko trska
što iz reke tiho leluja,
nalik na slovo A
kad na golu noge raskorači.
Zvali smo je u školi „Žuja”,
bila prgava i drska,
i ko sunce što čudnim sjajem
Zrači.
Znao sam da me voli.
Smejala se ko veverica
što na grani dubi.
Tri puta se potukla zbog
mene u školi.
Branila me i kad nisam
bio u pravu,
bežala sa mnom u travu,
i tamo me učila
kako se ljubi.
Crtala mi je oblake po
stomaku prstićima.
Govorila da ima negde baku
na Alpima
i da će jednom kad rat
prestane tamo otići.
Pričala je ponekad setno
da su latice sklapali cvetići
od tuge,
a onda imitirala
Voz i pruge.
Oslepeo sam zbog nje
kad je otišla noću,
bez reči.
Znala je da ne bih preživeo
onako krt i slabunjav
opravdanje.
I zalud je što u snu još hoću
njenu ruku.
Rat je veliko sranje.
Opet sam tunjav,
i svi me tuku.
Čuo sam da je negde
u nekom velikom gradu
gde je svako jutro budi
huk automobila i graski gar.
Često odem u onu našu travu
u hladu,
legnem, pa slušam ptičice
i sa cvećem rosim.
Ostavila mi je
najdraže sličice
i na usnama žar.
Sam crtam pruge i vozove
i sanjam
kako joj srce
u daljinu nosim.
Tode Nikoletić