Zaljubljen



Sutradan onako sav ošamućen, raspevan zaljubljen svratim do tetke da vidim šta radi Bauer. Kaže tetka da je Bauer izašao sa inenjerima što su došli ovde rude da traže, Ponudi me ona kafom i ja joj ispričam da sam bio kod hipika, da ima jedna žena među njima, da mi se svidja. „Ona se prekrsti”. „Jedna od one dve kurve?”. „To samo hoće da te zavede, pa da igraš onako kako onaj njen bradonja kaže.



”Nemoj tako tetka„, bio sam sinoć. Zamalo da kažem, ”meditirali smo„, ali se suzdržim.

”Neće to izaći na dobro„, vrti tetka glavom.



Kako da objasnim tetki da mi se svidja Nina, jer tako se ona zove. Kako da joj objasnim kako sam željan nje kao nje, tih ruku i nogu i poljubaca i kose. Mogao bih sa njom... ah, ne smem ni da pomislim, Ali ako me je sinoć odvukla sebi, kada je bio onaj grupni seks, ako je izabrala mene, onda joj se svidjam, onda i onda sam joj u najmanju ruku simpatija. Kažem tetki: ”Ovo su sada moderna vremena, ne razumeš ti tetak kako je to, vremena se menjaju i kada sa Bauerom otvorimo fabriku doći će novi, mladi ljudi, kao Nina. Možda ju je onaj hipik zaveo, drogirao, možda joj treba pomoći.



„Ne znam sinko”, kaže tetka, „nisam pametna, ali to nije ispravna žena, čim sa drugom ženom dobrovoljno deli muškarca….



I tu ostavim tetku i podjem onako sam i zamišljen kroz polja. Sve mi nešto milo, sve mislim ba Ninu, gledam one ptice u daljini. Misim, kako je malo potrebno živ da budeš. Neko te dodirne, neko te poljubi. Zar ja to mnogo tražim? Kad bih ženu imao, kada bi Nina bila moja, možda ne bi bilo važno ako i ovo sa fabrikom propadne. I tako, sve nogu pred nogu, ugazim u žitko blato pa mi ne smeta, i one svinje mi nekako simpatične. Eto, sve se menja kada je čovek zaljubljen…. I sve se mislim, pitaću Ninu. Pitaću je da se vidjamo. Možda bi ona volela da joj ja pokžaem okolinu sela, da joj objasnim da nije sve u mahunarkama, da zajedno meditiramo, ali samo nas dvoje…



Sledećeg dana počnem da ih uhodim, da gledam gde ona ide, da se šunjam oko kuće im kao pseto. Onako iz daljine, vidim ih tri prilike, uvek zajedno, uvek nerazdvojni. Dani protekli, ne jedem, ne spavam dobro. Samo kroz moju praznu kućerinu (roditelji mi umrli) vičem ”Nina, Nina, Nina…„ Naravski, niko da mi odgovori, nikoga i nema, samo ćurani se jave na moju viku i sam sebi dodjem nekako smešan. Zamišljam je. Sve onako vidim kako joj je koža nežna i bela, a ne gruba kao moja i mislim se: ”To je razlika između žene i muškarca, ta nežnost i mekota žene, ta bolećivost i ta divljina ako je u pitanju prava vatrena ženska. Sve to odjednom, sve to zajedno, to je žena, i zato volim žene, i zato volim Ninu. Sa tom mišlju mi dani prolaze, doručkuje, zakoljem kokoš. Obezglavljeno telo trči po dvorištu, a ja volim Ninu. Jedem tetkinu marmeladu i volim Ninu, odlazim na spavanje, piejm u kafani, razgovaram sa Bauerom. I opet volim Ninu. I sve se nadam sići će ona jednom sa tog ...enog brda i doći će kod mene, reći će mi nešto, nešto lepo će mi reći. Zatražiće da se vidjamo, i tako…..

U međuvremenu, Bauer se sudi sa Hipikom. Ja se ne usdjujem da kažem u selu gde sam bio i šta sam radio. Ko će posle da mi veruje. Ovamo je za fabriku i za Bauera, a na drugu stranu, spandjao se sa ženom neprijatelja. Tako da ćutim, što mi teško pada, stišao sam se sav. Dani sve kraći, posla sve manje, a sa tom tišinom i mirom u meni sve gore. Sve mi teže da zaboravim kako jednom nisam bio sam (ilis am sanjao sve to), baren za tren, barem tokom te njoihove meditacije. I sve mi teže da živim ovako. Odlučim se da pozovem svoga ujaka Vladimira, da ga pitam za savet, taj poznaje žene u dušu, ceo vek živ od žena i za žene. On živi u veikom gradu. Radi kao srednjoškolski nastavnik i sada je pred penzijom. Ali taj stari momak se zapravo ceo život bavi ženama, pravi Kazanova, nikada se nije ženio. Spavao je jedne godine sa njih pedesetak, različitih žena. Ima on i svoje drugare, zajedno piju pivo nedeljom i prepričavaju doživljaje i razmenjuju recepte za smuvavanje. Ako on ne zna, ko onda zna? I tako, pozovem ja telefonom ujaka Vladimira. Veze loše, tek iz trećeg puta mi uspe da ga dobijem, kažu, i to će se popraviti kada dodje fabrika i tranzicija…. Pitam ga za zdravlje i odmah zatim predjem na problem:



„Takva i takva stvar, izgiboh ujače zbog jedne žene”, i kao smejem se.

„Zbog žene izgibe?”, pita on i cereka se. „Pa ko je još zbog žene izginuo?”

„Ujače, ona nije kao druge žene, otvorena je, meditira…”



Tu me on prekide: „Nije kao druge žene, nije kao druge žene”, oponaša me on. „Kako nije kao druge žene, ako za boga znaš, sve žene su kao druge žene. Mi im pridajemo neka nebeska, specijalna svojstva i uloge, a žene su ti sve kao automati, predvidljive, bezosećajne…Kroz to što glume emocije iskazuje se samo njihova robotska predvidljivost. Pokloniš im cvet, one se oraspolože, vide bebu, automatski se razneže. Zbog žena se ne treba mnogo sekirati”, bio je odlučan ujak Vladimir.



„Kako ujače”, pa ti ceo vek samo juriš žene, zašto ih juriš kad imaš o njima tako loše mišljenje?„



”Nemem ja o njim lošea mišljenje„ odgovori ujak. ”Neko sakuplja značke ili marke, neko voli automobile. Ja volim žene. Nisu žene ni lošije ni gore od automobila, samo treba znati kako ćeš sa njima. Svaki kolekcionar treba da poznaje predmete iz svoje kolekcije„.



”Ali ja ujače nisam kolekcionar, ja hoću samo tu jednu ženu, mislim žena da mi bude. Ona je drugačija, meditira, ona voli životinje…Šta da uradim pa da bude moje?„



”Žena„, kaže Vladimir razočarano, ”neprekidno glumi, ona nema svoju prirodu. Ona glumi majku, princezu, kurvu, domaćicu…. I pošto stalno oseća da joj nešto fali, žena je nesrećna, žena je tragično biće. Ako joj nadješ tačku u kojoj glumi, ako nadješ šta joj fali, ako možeš da joj pokažeš da razumeš tu njenu tragiku, žena će ti se otvoriti kao cvet.



„Ujka Vlado”, pitam ja, važi li to za sve žene, važi li to i za žene koje meditiraju?„.

A on prsne u smeh i objasni m i da upravo zbog te tragike i nesreće moderne žene danas masovno meditiaju. Joga, zen, (razna imena mi je tu naveo), spiritualizam, terapija dodirivanja, tantra, učitelji tantre.



”Kako izgleda ta tvoja„, pita ujak.

”Onako„, zamišljamje ja, ”krupna, dugačka rasuta kosa…„

”Rasuta kosa, kažeš„, prekida me ujak.

”Da„.

”E to jeto sinkom „spiritualni tip”. I takve sam guzio„, kaže Vladimir. Sve ti je to ludo.

I tu razgovor skrene na šalu i on stade pričati kako je imao neku malu CIganku, pa šta je sa njom radio. Pa mala je bila čistačica, pa nije hleba imala da jede, pa je on zaveo i uzeo sebi, pa ga je oplačkala. Odnela mu i babin prsten.

Vidim ja svako ima svoje probleme, pa završimo taj inspirativni telefonski razgovor nekako bez da mi Vladimirova priča pomogne, osim da sam čuo od njega da mnoge žene meditiraju.



Prođe još nekoliko dana. Rešim se ja da progutam ponos i da se zaputim pravo na ekološko biološku farmu ”Zelena oaza„. Približim se njihovoj kući, oko srca mi hladno, a sav se oznojio. Pas im ne laje, znam seljaci još jednog otrovali, što iz mržnje a što da bi lakše mogli kokoške da im kradu. Pokucam na vrata, izadje ona mala, crna. Sve mi se nešto smeši, ”Nema tebe da meditiramo zajedno„, kaže. A ja se sav stisao, prozborim par reči pa pitam za Ninu. Kad je ispred mene izašla, sav se zacrvenim. Počnem da mucam, a ona me zagril. ”Smiri se„ , kaže.



”Ja kažem, mnogo mi je nedostajala naša.. meditacija„.

Ona prasne u smeh. Jesam li vam rekla kaže Ivanu i Mili (tako se zvala ona druga), da će da zavoli čovek meditaciju kada ga ja u to uputim.

Svi mi se smeju, svi gledaju u mene. Bi mi baš neprijatno.



”Mi svako veče meditiramo„, kaže Nina, tebe nismo zvali, posle tvog prvog puta, tvoja energija se ne uklapa u naš energetski balans.

”Kako se ne uklapa„, mucamja.

”Ne uklapa se, hoćeš sve za sebe, hoćeš mene za sebe. To sam osetila. To je loše.

„Šta je u tome loše?, Pa ja bih ti sve dao, ja te volim”.

„I mi tebe volimo”, kaže Nina, „ali ti bi da me poseduješ. Priznaj, hteo bi da budem tvoja”.

„Hteo bi da budeš moja.. žena”.



Ono dvoje se izmakli. Zaprepašćeni, kao. A na Nininom licu osmeh. „Dodji da ti objasnim”, kaže. Hvata me za ruku i vodi u dvorište. Dodje mi da je izljubim. „Ja bih…”, zamucam ali me ona prekine.



„Znaš”, kaže, „ja sam osetila da će doći do toga, ti me hoćeš za ženu, a zaboravljaš da sam ja to iskustvo već imala. I to negativno. Ja sam sada u potrazi, tražim svoj identitet.



”

Svadba



Dodje tako i decembar. Ja sve zapostavo, i sebe zapostavio dok sam bio bolestan i spavao kod tetke, kokoši mi pocrkale, ili su ih lisice pojele, neobično tiho i neprimetno u svakom slučaju. Spremim se, obučem se, da krenem na tu tetkinu svadbu. Nevoljan i snevoljen. Došlo naravno pola sela, i pop Marko, i onaj nadmeni gospodin Janekov, poznati evropski vodja mladih liberala u našem regionu i Ivan Bodež iz otadžbinske stranke, inače kleti politički neprijatelji, potonja dvojca, ali, našli se tu, mladoženja je ipak ugledan, imućan, moćan. Svi samo Baueru i mojoj tetki ukazuju počast. Svi zaronili glavu u one tanjire sa sarmom, pasuljem, supama, sitno kosanim suvim mesom, pršutom, švarcvald šunkom, gutaju tvrdo kuvana jaja, srču ren, majonez samo teče, na ražnju nekoliko velikih životinja. Torte, kandirane, šarene, vesele, crne, čokoladne.. Žene razgolićene, podvriskuju, nepristojne, nespiritualne. U šatri puno, ozvučenje prejako, tetka se pokondirila, obučena po poslednjoj modi, kaže Bauer će da plati i grudi da operiše, sise čvrste da joj budu, silikone da ugradi, kao mlada devojka da bude odjednom. Kaže, da je sreće i mene da su oženili pre nego što se ona udala, ali te sreće nema. Ukazuje mi tu na neke prilike iz susednih sela. Tu su i one kao na svadbi, utegnute, zategnute, ali sve me to i ne zanima sada. Možda kasnije. A ako mi bog ipak ne doupusti da nađemsebi ženu, ako je jedina koja me barem jednom htela spiritualna i kao takva nezainteresovana da se uda, onda šta mogu. Šta je tu je. I više iz pristojnosti sedim tu među masom, veselog srećnog sveta koje je delimično došlo da zavidi mojopj tetki jer se udala za bogatog stranca, a delimično opet došlo da se ne zameri, da joj se uliže jer od toga može biti i neke koristi.



Bauer sve priča sa ovim našim lokalnim političarima. Sve naglašava da će otići ako se ne reši problem sa izgradnjom puta i prokletim hipicima, a oni ga sve uveravaju da će i to da bude, da će narod sam u ruke sudbinu svoju da uzme, ako sud već to neće i da oni sasvim dobro shvataju da svi mi imamo samo jedan put, a to je put Evrope napretka. Slušam ja to i vrtim se okolo, kad vidim naidjoše neki čudni svatovi. Naručuju pesme, sa svima glasno pričaju, čudno mi to malo, odnekud su mi poznati. Pogledam malo bolje, kad ono je Milan Tuta, bivši ratnik, koljač i kriminalac, a sada radi u obezbedjenju svih političkih partija koje se u ovoj regiji daju registrovati. I čudno da je Milan Tuta tako glasan, da privlači toliko pažnju na sebe, on koji obično ljude gleda tiho, potuljeno iz pripravka, samo se smeška, samo gelda onim sitnim plavim očima. I čovek se uplaši od tog pogleda, okrene glavu, okrene lkedja i onda je kasno jer nema toga što Milan Tuta nije spreman da uradi kada mu se hoće da preko tudje muke nešto zarada, a usput i da se zabavi.

Mislim tako i znoj me oblije: jednom kad je bio pijan pričao je Milan Tuta, još je rat trajao, pričao je kako je sekao noseve, tamo.. Kako su moilili za milost, a on devize da im je uzimao, kao da ih pusti,a onda ih opet i uprkos svemu klao… Tako, odlučim da posmtram Milana Tutu, da vidim šta je to naumio, što se tako pravi važan, pažnju privlači, kao da hoće da ga svi vide i zapamte da je bio na ovoj svadbi.



I ne bi mi lako, jer ljudi se deru i pevaju i muzika svira. Naručjuje Bauer, naručuju naši političari, naručuju i Bauerovi poslovni prijatelji, godpodin Vjekoslav i gospodin Avdo i sve se vrti, i svi se grle i bučno je i nekako malo bolesno, seljački. A meni odjednom muka, pa otrčim u stranu i sagnem se i povratim sve što sam pojeo. S mukom ispadoše iz mene ta peečna krilca, i meso i kupus i vino što sam popio i sve crveno i šareno, kiselo, smrdljivo, ispada iz mene na onu crnu masnu zemlju. A kad se okrenem, vidim nema Milana Tute i nema onih njegovih drugara, a svadba ide dalje. Mislim se kako su odjednom nestali tako brzo i neki me nemi predosećaj neka jeza prođe. Pa mi odmah bi jasno zašto su došli i zašto su bili tako bučni i kakav su to poklon naši političari spremili mužu moje tetke….



Noževi koji hodaju



Znajući put bolje od njih ipak sam ih sustigao. Ispred mene, tri crna lika, profesionalni, odlučni, spremni. Da im svaki japi pozavidi. Milan nije više u belim patikama, čizme obukao tragove da zametne, lukav je taj, iskusan.

Ćute oni i hodaju. Jasno mi već – idu prema Nininoj kući, prem Ivanovoj kući. I na svakom se koraku molim: „Hajde skrenite, idite negde drugo, nekog drugog zakoljite”, ali bez greške idu oni baš tamo kuda ja ne želim da idu. I hodaju, hodaju, kao noževi da hodaju.



Poznajem prečice, poznajem put bolje od njih, mogao bih sad da pre njih stignem, da upozorim Ninu. Ali ona ne bi napustila Ivana i svoju lažnu porodicu. Svadjali bismo se, a onda bi oni stigli. Mislim se, šta će mi Nina, ona je tako spiritualna i sve je njoj mehanički, ljubavi tu nema, bolje nek bude fabrika, selo da se otvori, i druge žene da dodju.



To mislim, onako glavom. U srcu m iipak lom. Kad pomislim, ova trojica, bili na svadbi, imaju alibi, svi su uz njih. Mogu da rade šta žele. Mogu da siluju, mogu da zakolju, mogu uvo da odseku, da priprete. Mogu razbojništvo da odglume, samo da ih oteraju. Samo Ivana da oteraju, da se put izgradi i fabrika da se otvori. A to je i moj cilj…



Ili nije. Ili bih možda Ninu da spasim. Bola da je poštedim. Možda.



A vremena da se misli. Sve manje i manje. Oni idu. Nepogrešivo idu. Tamo nema ni psa čuvara. Pas je otrovan.



Crno drveće promiče pored mene. Medje ogradjene trnjem. Baš i nisam neki junak.. Ja. A mogao bih i ovu trojicu da sustignem, da kažem da sve znam. Pa ja sam sada nećak Bauerov. To bi nešto značilo…



I prođe me onda taj napad savesti i hrabrosti i samo klonem na jedno drvo. Počne i kiša da pada, ledena. Onu kuću, kuću gde sam se zaljubio gledam onako iz prikrajka. Gadna neka zima dolazi. Vidim, oni su stigli do vrata.



Neki prasak. A onda tišina. Verovatno će tražiti novac. Ako Ivan da hiljadu tražiće dve, a ako da tri tražiće pet. Boga će ubiti u njemu. žene će silovati. Zamišljam kako bledi Milan Tuta leži na Nini, kako je gnječi, kako je šamara… Kako je gazi vojničkim čizmama. Kako joj preti. Kako prodire u njeno zaplašeno, prestravljeno meso…



Polako se strovalim pod ono drvo. Brezu. Bledu, nežnu brezu. Počnem da se tresem.



Onda čujem krik. Muški, pa jedan ženski. Pa prasak, ako da je puklo neko drva. Pa tišina.

Ruka mi krvava. U onoj groznici nabio sam je na veliki trn.