In memoriam - момир војводић

Још један сушти Србин судбинским путем у небо, на крилатом Јабучилу, оде: на врху песме, широка чела, згуснуте мисли у риму, у сретење са вечном Србијом својом, у сусрет Владикама и Владарима србским, посвећен служби роду свом, у сусрет свецима - оде. Остави за собом своје пјесме, свој лелек над јадном и распарчаном Србијом као телом и Србијом као душом.Остави за собом обезнањене и неразумне погажене и усужњене крај којекаквих рингишпила без ђеце и будућности.

Рођен у злим временима (1939) претстави се у горим (13. 3. 2014) а целог живота је био топла,зрела, мислена и светла реч. Целога живота је био мелем на рану, на рањени камен, рењени сутон и зору. И хлебу са девет кора он је (и данас) насушно - схлеба.

Нека ти је срећно путовање кући Момире Војводићу - последњи Војводо Србске Црне Горе!Срећна ти Морачка камена успаванка.

Пјесан сиједог повратника

(посвећено Морачи)

„Срастамо, занавијек, и стежемо се у чвор,
урно предачког праха и свијести почело,
гдје ми се све што имам на твом зраку зачело,
ја – грумен зрачног праха, ти – мог вјечног сна двор.”

„”