ПИСМО

Вече је и наговештај бриди
Бачене новине се котрљају по путу
Ударају у бетонске хриди.

Лагати себе вечерас могу
Снег ће сутра кажу на дневнику
За лепо време помолићу се Богу.

Синоћ си обишао моје снове
Повезао их свиленом машном
И окитио цветовима зове.

Срела сам седог старца
Са лицем попут младића
И кожом боје кварца.

„Ноћас ће Време стати
5 минута и 30 секунди
снег ће вејати престати.

Неког из твојег сна
Срешћеш ту на Углу
Забридеће ти доња усна.

Предаће ти писмо бело
Не гледај га у очи
Носиће црно одело.”

Шта је овој старој луди?
Какво писмо, какав сусрет
Жуте му се ружни зуби.

Ставих у шешир долара два
Рекох збогом стари
Он набаци шешир преко обрва.

Касни аутобус изненада исплива
Снег ме засу гоњен ветром
Туга се блатним тротоаром слива.

Кораке убрзах, шал обмотах јаче
Сенке се помаљају у мраку
У даљини неко тихо плаче.

Погледах светлећу рекламу
Пише „Ватра” , продавница хране
У излогу угледах саламу.

Стадох испред, запалих полако
Сена тамна стаде поред мене
Угледах и пса како режи јако.

Снег оста у ваздуху да лебди
Ветар се утихнуо, светло угасило
Срце од језе поше да се леди.

„Гласник сам из Земље Далеке
Зар ме не препознајеш?
Становник сам снова твојих реке.”

Гласа чудног промрљах споро:
„Познато ми је само црно одело
И мирис на нешто слатко и опоро.”

Сетих се речи онога старца
Гледах га у браду црну
И он има кожу боје кварца.

Пружи ми коверту и рече:
„Не отварај га до куће”
Нестаде сене а пас утече.

Стигох до куће скоро трком
Упалих лампу и мачка одгурнух
Отворих коверту са зебњом мрком.

Проспе се шака соли по поду
На папиру само четири слова
ВТДT и златни прах по ободу