Мирис липа крај поште
Minodora
(kustos)
2013-12-06 03:59 PM
-...Хајде, испричај једну кратку, љубавну, без много ријечи. Али, са пуно слутњи, бјеличастих измаглица, а ја ћу онда нацртати, извајати, нотама окитити контуре бића, које наговијестиш. -
Шапуће грозница ноћи у пролазу између два згуснута дана, надом да ће залутала мисао отргнути сјећање од заборава. Или ће празне ноћи као празни погледи завирити некад у очи које не причају празне и испразне ријечи покупљене на свакоразним мјестима.
Ријечи недоречене, бачене као опушак цигарете, немилосрдно гажене, а опет, сачувале су на себи траг кармина – сјећање на усне које су љубиле!
-…Не, не ту љубавну, не глупа мисли, што се не откачиш од колотечине згуснута времена?-
-Ријечи „глупа” , не појављуј ми се више у тексту, чекам грозницу љетње вечери да отвори поглед у видокруг мириса липа крај поште.-
-...Није вријеме мириса, погледај твоју ријеч, заплела се у гранама туђих и виси недоречена. Огољела су је слова туђег подсмијеха, па јој бол црвени стабло које је у лету додирнула. И ко ће разумјети уосталом твоја слова сложена у неповезане цјелине?
А у њима нема оних најчешћих из српског језика и рјечника? Мислиш, постоји неко ко ће такву да те воли, разумије, види у теби најнеобичније и несвакидашње?! Мислиш, неко ће да те чује, као да пишеш на длану пружене руке, као да си у имагинарном поздраву имагинарним пријатељима?!-
-Не , не може тако, само кажем пријатељ, не узбуђуј се, знам. А знаш и ти.-
Опет не ради звоно што најављује долазак непознатог на улице оивичене данима наше младости, занављане сваког прољећа мирисима зрелих година.
-…И глупости...-
- Е, ти глупости, ма колико да си присутна у нашој садашњости, летиш из мог рјечника, из мојих текстова, из моје главе, из мог ока. Летиш напоље, глупа ријечи, таман да сам те ја измислила.
А нисам. Зна се гдје те човјек може наћи. Ту си ти и када те не тражим-
-…Ипак...
-Напоље из моје приче.
crncuga
2013-12-06 04:22 PM
Postujem liriku. Stvarno. Svako ima svoj stil. Bio beo ili crn.
Ali...
Kad se ne ugrizem za meso, kad ne zamumlam ili me ne udari adrenalin kao automobil u punoj brzini - kao nisam ni citao ni gledao..
Ali M. verovatno krije buran unutrasnji zivot koji je razlicit od onog o kome piše. Odnosno, ona izlazi, a ja ulazim...
Minodora
(kustos)
2013-12-06 04:39 PM
tabula rassa
-Журим, немам времена за твоје бескрајне монологе. А, и не интересују ме, имам паметнијих послова.
-Никуда ти не идеш без мене...
-Глупост какву свијет није чуо, -одговара самоувјерени глас стојећи још увијек на вратима непознате просторије.
Дан је био лијеп, сунчан мада је тек зима при крају. Улице су оживјеле необузданом младости, разголитиле се некако кратким сукњицама којима се поигравао благи вјетрић и гласова који тек почињу мутирати.
Све је мирисало мирисима првог гријеха.
-Ни корака без мене не можеш као цјелина, - наставља баритон стојећи чврсто на позицији половине цијелог и знајући да је управо он та половина.
Вјетар се играо с гранама липа које су штрчале у небо као огољеле и истрошене мисли.
Преко улице је пошта у којој је чекала пошиљка. Зашто поред поште расту липе? Зашто не може да изађе из те просторије?
-Ако нисам с тобом, нисам ни у теби, и ти си тада опредмећена, а непотпуна, дјелимична, увијек располућена између жеља и стварности...-наставља баритон монолог одавно познат и исто толико негиран.
У пошти чека књига неподигнута и непрочитана.
Можда је у њој написано како се ослободити једном заувијек половине која није наша иако је половина нас.
На платоу испред цркве купало се јато голубова у првим топлијим зрацима сунца. Усамљени човјек хранио их је мрвицама хљеба. Живот је добијао на интезитету са сваким откуцајем старог сата на торњу. Кренула је по књигу у тренутку када се зачуо глас половине:
-Без мене си...
-Шта?
-Недовршена прича...
-Чија?
-Твоја прича коју си почела с немирима и...
-У тој причи нема времена ни простора.
-Осмислићеш.
-Нема ликова, каква је прича без јунака?
-Извајаћеш, зашто ти служе ријечи?
-Нећу, од сада говорм срцем, заборавила сам ријечи са усана. Одлазим по књигу. У њој је моја прича са почетком и крајем писана језиком срца.
Врата су лупила јаче. Прескочених неколико степеника довело ју је на плочник који је пјевушио неку непознату арију.
Чудно, као да ју је однекуда знала, а опет била је потпуно нова.
Нема више неспокоја изгубљене половине.
У пошти је књига, треба је само подићи као и сваку другу пошиљку, сјести и полако читати. Читати и живјети живот у пуном значењу ријечи.
Нада је раширила крила и узлетјела. Високо.
Није било наговјештаја ни могућности пада.
Липе имају гране а човјек руке.
Гране зелене лишћем, руке воле додиром. Како то раније није знала?
Пакетић је обгрљен рукама као вратовима лабудова.
Књига је ослобођена папира на ком је писала адреса.
Лијепе корице, стилизоване, чврст повез.
Боже, када је оквир такав, како мора бити лијепа слика!?
Отвара књигу као највећу тајну чије откриће је чекала годинама.
Сваки лист те лијепо дизајниране, с чврстим повезом, толико чекане –
био је празан.
tabula rassa.
