ОН ЈЕ ВОЛЕО ЖИВОТИЊЕ

Не жалим, не зовем, не плачем
Све ће проћи ко с белих јабука пра.
И вењења златом обухваћен
млад никад више нећу бити.

Јесењин Сергеј

( Ох, како сам стар
сад)

- Хајде окрени се већ једном
- Нећу
- Хајде...љубимо се већ дуго, смрзле су ти се руке.
- Идем кући
- Немој молим те, обећала си ми
- Јесам, али не могу
- Не можеш...не можеш, у три пичке материне. А могла си са Зокијем. Са њим си могла, а. Шта ме гледаш...мислиш да нисам сазнао
- Није било тако као што ти мислиш. Допусти да ти објасним.
- Нема шта да ми објасниш.

Стисну је за рамена и окрену у једном потезу тако да је осетио косу у својим устима и њено дупе на својој мушкости која се већ сатима мучи. Овај пут нема опроштаја, нема назад. Све су оне исте. Курве...курветине. Држао је чврсто док се она отимала, чим завапи једном, он јој руком затвори уста. Отимала се али он је био јак... много јак и пијан.

Она зацвили и згази га чизмом на врх његове ципеле. Он јој подиже сукњу и ухвати оно за чиме је целу ноћ жудео, Поцепа јој чарапе, чу се само његов дубок уздах. Намести је према себи, мало се спуштајући у коленима. Она се осети посрамљено. Као говно...као онда у соби са Зокијем.

А ево како је то било

- Хеј... звали нас на свадбу, знаш Зокијев брат се жени
- Нећу Лела, иди ти са својим момком, шта ћу ја тамо
- Остаћеш сама онда а погледај, десет је сати и напољу пада ледена киша. Ма хајде појешћемо пар колача, нешто цугнути и идемо кући
- Ма види како сам обучена, дубоке Кекец ципеле, фармерке и џемпер. Ко сељанка, па још треба у коло да се ухватим. Мрзим свадбе а још више оне који тамо иду да се на крају наједу и напију
- Не лупетај. Хајде идемо. Маки наговори је.
- Ма нећу, идем сама кући.
- Идеш да тугујеш за Михајлом- поче Маки да је боцка и она се сети како су се посвађали због једне калаштуре , куме на свадби његовог најбољег пријатеља. Класика, кум и кума ...пукла им гума. Одлући у моменту да ипак иде. Док је облачила капут улети Зоки сав закићен рузмарином и белом марамицом са тробојком

Лела и Маки су ишли загрљени испред њих двоје. Зоки је био духовит, на једној мањој узвишици, блатњавој подиже је да је пренесе. Причао јој је о животињама. И како их воли и како оне воле њега. И волеле су га , чак и гавранови и лисице. Јазавци и козе.Скоро да су пали. Стигли су до куће где је била свадба. Али дошло је до промене плана. Појави се Мирко испред њих и даде им кључеве од своје куће. Као да они уђу ту а он ће им донети колача, меса и пића са свадбе.
Она поче да се двоуми, није јој се свидело све то али Лела , ко Лела. Навали на њу и пошто је ледена киша још јаче падала уђоше ипак. Мирко је живео сам у тој кући, неки чудан тип, јак и луд, не знаш шта је горе. Мало поводњив и глуп на неки начин или не превише бистар. А стално је био пијан, ломио је не чаше него винске флаше челом. Сав је био у ранама. Луди Босанац. Она помисли, шта ће она у тој његовој кући. Уђоше, и седоше да се угреју испред креке која је горела. Она седе поред Леле али Лела већ поче да се љуби са њеним момком. Би јој непријатно па се премести на други кревет. То су они кревети које су сви имали у трпезарисјким собама... кревети на развлачење. Зоки са фотеље пређе и намести се поред ње.
Разговор је био очајан, она пожеле да устане и да оде кући. Али Лела ће после да јој пребацује , и што да им квари ове тренутке кад се воле. Зар не? Кад ето она нема те среће.

- Дај да нешто попијемо- Зоки устаде и поче да пребира по креденци тражећи пиће којег је Мирко имао и на претек. Извади неко бело вино и понуди све. Онако из флаше. Сви цугнуше а Зока понови још пар пута. Кад изненада Лела и Маки устадоше и одоше без речи у суседну просторију за коју није било сумње да је спаваћа соба. Она тек сад осети нелагоду иако се Зоки максимално трудио да буде фин и духовит па на циничан начин повика за њима нешто као у стилу Пазите шта радите. А онда извади и другу флашу и натегну...опет пар пута.

Настаде тишина у једном моменту. Нико није донео ни колаче ни месо. Угаси Зоки светло и скочи на њу, онако у капуту испред креке која се жарила у леденој ноћи. ОНа угледа обрисе његове скоро на ћелаво ошишане главе. Лежао је на њој као две кладе. Ваљда се и он уплашио на моменат а онда почеше да се гушају. Она је покушавала да га скине са себе а он се трудио да остане на њој. Он покуша да је пољуби а она га уједе за усну. Он зајаука али остаде и даље на њој. Она се осети немоћно, осети се као говно овако стиснута између кауча са слабим федерима и њега на себи попут пијавице.

Па заплаче. Не од страха, не од беса. Заплака од немоћи.

Он устаде. Уплашен. Ваљда од суза. Ваљда од немоћи. Можда јер воли животиње. И оне њега. седе назад на фотељу и онако у мраку поче да је теши

- Немој да плачеш. Нисам хтео. Мислио сам...
- Шта си ти мислио...морону један. Ништа ти ниси мислио.

- Хајде испратићу те кући
- Не треба... идем сама
- Не можеш сама, поноћ је и знаш каквих све манијака и будала сад хода улицама
- Да знам- дода она иронично

Падала је и даље ледена киша. Он јој је држао кишобран и опет је био духовит али се одједном растужи и каже

- Знаш мене само животиње разумеју
- Ма није тачно...ајде не будали. Причај ми о њима

Како се завршило

Она је престала да се отима. Па нек буде овако кад већ није могло другачије. Ионако су све цуре у школи причале да су изгубиле невиност. Све су се хвалиле и све су биле много лепше од ње. И њих су много више волели. Он је притисну и она осети бол...страховиту. Заплака и он стаде тог момента. Поче да лаје један кер а снег је тако наснежио да ни он ни она нису приметили. Она осети увреду, што је стао сад, кад ионако мисли да је она била са Зокијем. Није је заболело ни ово сада толико колико то што јој не верује.

- Ма ко те јебе- окрену се она према њему и спусти сукњу. Намести капут, завеза шал

- Чекај отпратићу те кући
- Не треба...идем сама.
_ Не можеш сама, ко зна каквих будала овуда има. Пијаних
- Да знам...Пуно

Пуно