Kažu ortaci da je u naš bioskop u Rakovici stigao strava film! ‘U zmajevom gnezdu’ sa Brus Lijem. Neko ga je već gledao jer se ‘okolo’ uveliko priča da ima neviđene akrobatske ‘šorkre’ legendarnog karatiste. Škripnula su vrata starog braonkastog ormana i između par košulja i džempera pogled mi pade na ustajali teget sako u uglu. To je bio jedini deo odela koji sam imao preostao još od klubske uniforme bokserskog kluba Partizan. Tamo ne zalazim od zimus od kad sam opravio polomljen nos na hiruškoj. Obući ću ga iz zezanja uz ‘Bruks’ cipele za koje sam dao skoro celu mesečnu platu zarađenu preko omladinske zadruge . Da je to roba sa felerom ne vidi se na prvi pogled i ne zna niko jer sam oznaku bacio još dok sam probavao besplatno odelo u robnoj kući. Film je bio neviđeno uzbudljiv za nas tek punoletne ali i jako inspirativan. Rešim u povratku onako napaljen da kad sam već ovako elegantno obučen, svratim do Macine zgrade. Od kad ne treniram dobio sam nekoliko kilograma a i faca mi se odmorila od svakojakih podliva pa se osećam sigurnije uz zveket ogromnih blokeja. Pre neki dan sam je pitao da se zabavljamo pošto sam joj uhvatio nekoliko znatiželnih pogleda kad smo u društvu a ona oteže sa odgovorom? Mislim, i to neodgovaranje je bio neki uspeh jer me nije odbila kao neke uobražene cure pre nje ali sad hoću više. Kako sam bliži njenoj zgradi, onako osokoljen hrabrošću veštog Kineza zaželim sve i odmah. Zazviždim na naše na Miljakovcu prepoznatljive stihove ‘Mony, mony’. Ona mahne sa prozora pa siđe ‘namontirana’ i već našminkana dole u ulaz. Prekidam da joj se divim kroz neprijatnu tišinu. –Koliko vremena tebi treba za odgovor? Šta me zamajavaš? Reci, šta se prenemažeš! Svakom izgovorenom rečju sam sve sigurniji jer ona trepće svojim dugačkim trepavicama i gleda me sa ne skrivenim čuđenjem ali ne i neprijateljski. Taman kad sam rekao sve što sam naumio začuo se zvuk svetla koje se automatski gasi i pali u ulazu. Pogledam u beli prekidač. Do skora, dok sam boksovao, trenirao sam sebe to jest zabavljao društvo naizmenično paleći i gaseći svetlo precizno odmerenim direktima. Sad sam namerno tresnuo po štekeru bez da sam zaustavio udarac u zadnjem trenutku. Raspukla se bela plastika u paramparčad a svetlo istovremeno upalilo ! Efektno nema šta. –Jaoooo, pa šta uradi. Polomio si…nisi normalan a je’ si se povredio? Stavlja šaku na otvorena usta zabezeknuta Marijana a ja vidim da sam još uvek ’u igri’. Čak šta više, da mi rastu šanse da napokon i ja kao moji drugovi imam devojku, i to jednu od najlepših u kraju! -Doćiću večeras sa sestrama u taj vaš podrum disko „Amor”pa ću ti reći. Vidim je kao pobeđenog Čak Norisa u filmu dok se brine za moju oguljenu pesnicu. Odlazim i puštam da tako bude jer znam da joj je sigurno lakše i lepše da se pribije u mraku to veče uz mene uz neki ’sentiš’ i dopusti da je nespretno poljubim. Hvala ti Bruce Lee.