Јесен је направила пометњу у његовој глави. Мозак се побунио и почео да ради по сопственом ритму узбуркан некаквим негативним набојем мисли и осећања. Пробудио се у болници са чудним осећајем да је нешто грозно сањао. Сад када му се све слике полако враћају тај исти осећај тера га на помисао да је то ипак проживео. Накљукан седативима покушава да смири хаос у глави. Узима пластичну флашу и гута халапљиво воду.

Устаје са кревета и бежи у ходник који га води у круг. Један улаз и излаз у исто време, са шифрованом бравом. Један телефон на зиду. Кога да позове? Не сећа се ни једног броја , мобилни су му одузели још на пријемном одељењу.
Гледа чудне прилике у болничким спаваћицама како бауљају ходником, вуку тешке ноге по плочицама и мрмљају.
Наслонио се на прозор, сео на хладан радијатор. Схвати у моменту да нема гаће. Скупи се у спаваћицу затежући траке отпозади скривајући своју голотињу која вири отпозади. Сви у ходнику као по команди окренуше се према њему. Приближавају се а на челу је нека црномањаста женица, чудног осмеха и још чуднијег погледа. Не може да их гледа па затвара очи. Они као зомби мрмљају и напредују према њему. Не види их али осећа њихову близину. Пожели да отвори очи али их још јаче стисну као да ће неким чудом све да нестане.
Осети нечији дах и пољубац на уснама. Отвори очи и угледа женицу како га разроко гледа. Укус бљутавости на уснама отире једном руком а другом и дање држи врпце на спаваћици. Она нешто промрмља на индијском, развуче осмех од увета до увета, окрену се и настави шетњу у круг, праћена гомилом.

Гледа у даљини телефон. Звони. Као по команди прилази му и подиже слушалицу.
Глас му говори

Излаз је на крају бајке. Бајка је о принцези која је писала причу и изгубила се у њој.

Линија се прекида и бипање монотоног сигнала тера га да спусти слушалицу. Изненада и ниоткуда појави се доктор на дну ходника. Прилази му полако одижући и спуштајући наочаре са црним оквиром на носу. Има тамну пут и беле зубе.
Пита га да ли зна где се налази. Он потврдно климне главом. Пита га да ли зна зашто је овде? Он одриче главом.

Причао си причу. Какву? Пита га збуњено.

Причу о исповеди. Доктор му кратко рече

Ону причу када те је анђео држао од позади и када су долазили сви твоји пријатељи на исповед. Хоћу детаље и онда ћу те пустити напоље.

Дуго се двоумио. Шта хоће овај човек од њега. Зашто га то интересује. Посумња да лаже и да га неће пустити тек тако.

Ипак одлући се за причу. Можда и он сазна да ли је сањао или није. Започе беседу

Да. Седеом сам на болничком кревету. Анђео ме је држао од позади тако да нисам могао да се померим. Наредио ми је да жмурим иначе жу одмах умрети. Наредио ми је да ни под каквим околностима не смем погледати јер ће ме тада сам Ђаво одвести са собом право у Пакао. Рекао ми је да пажљиво слушам и да одговарам на његова питања. Срце ми је куцало брзо, имао сам осећај да ће ми искочити из груди. Анђео ми је рекао

Почиње

И ја сам зажмурио што сам јаче могао. Испред кревета неко је корачао. Полако као модел на модној писти. Анђео ми је рекао

Мораш по корацима погодити која је особа у питању.

Особа се вратила и поновила ход испред кревета. Чуо сам како стаје. Чуо сам звук и замах као кад дрвосеча замахне и сручи стабло. Чуо сам како нешто пада у металну кофу. Занемео сам. То је глава, помислио сам панично и почео да се отимам. Анђео ме је држао без напора а челичним стиском. Рекао ми је

Не отварај очи, ова особа је била грешна према теби.

Сетио сам се ко је била особа која је прошетала испред мог кревета и која је кажњена. Била је жена. Задрхтао сам. Мрзео сам је а сада желим да се она глава врати на своје место.

Чуо сам други пар ципела. Мушких. Чуо сам промукли кашаљ и погодио сам одмах. Прожетао се брзо ослњајући се на пете. Стао је. Исти звук дрвосечине секире и још једна глава у кофи. Урлао сам. Отимао се. Хтео сам да отворим очи али страх ме је паралисао.

Кораци су се ређали један за другим. Један лагани се ушетао. Нечујан. Нежни, грациозни. Њен. Срце ми је стако, остао сам без ваздуха. Стала је баш као манекенке на писти кад дођу до краја. Нисам чуо звук сечива. Окренула се на прстима и прошетала назад. Био сам срећан. Знао сам. Веровао сам јој. А ипак оставио сам је као задње говно у сузама.

Онда сам чуо кукњаву. Нечију. Нико није прошетао испред мог кревета. У суседнј просторији врата су била отворена и неко је био испитиван као у иследничкој канцеларији. Запомагао је један од мојих пријатеља. Молио. Плакао. Чуо сам како га неко шамара и испитује даље. Једна по једна истина повраћача се кроз његова уста док иследник није рекао

Готово. Водите га.

У том моменту глас познати и драги почеоје да ме позива и моли за опроштај. Викао сам и ја. Хтео сам да га спасим. А знао сам да ме је издао. Не једном него више пута. Нисам му могао помоћи. Анђео ми је једном руком преклопио очи.

Не гледај.

А онда је дошла она. Корак јој беио тежак, уморан. Вукла је полако ногу за ногом. Тешко је дисала. Брисала је рукавом очи без икаквог звука. То није чуо али је знао.
Стала је испред његовог кревета. Знао је да га гледа. Брижно. Заштитнички.

Тог момента добио сам снагу. Невиђену, непојмљиву. Био сам јачи од анђелових руку. Желео сам да је видим јер сам скоро заборавио тај њен поглед. Отворио сам очи. Угледао сам је на трен а онда је нешто зарикало, цела соба се завртела, кревет је одскочио заједно са мном и са анђелом и ја сам утонуо у мрак.

Доктор је ме нетремице гледао. Сминуо је наочаре са носа, протрљао очи и вратио их на место. Погледао ме је опет.

Жао ми је. Рекао је. Не могу те пустити

Знао сам.

Телефон је опет зазвонио. Окренуо сам се и подигао слушалицу.

Излаз је ту на крају ходника. Књуч мораш сам пронаћи.

Прекинула се линија и исти монотони сигнал је бипао.

Бип...Бип...Бип