Nebo nad južnim Banatom



Voz puzi ravnicom. Pruga je stara i nije održavana. Niada. Vetar njiše suncokrete, trsku. Bežim s voza. Ima neki salaš. Napušten je. Vuče me ugao dvorišta. To je moj cilj. Preskačem ogradu i silazim u bunar. Polako klizim. Vrelinu leta zamenjuje omamljujuča tama i hladnoća. Spuštam se sve dublje, po zidovima ima mahovine i skliskog mulja koje ostaje pod noktima. „Hoće li me nači ovde? Neće li me naći? Ne treba da me nadju” Kružni otvor je sve dalji, ako nastavim da se spuštam pretvoriće se u tačku. Ali spuštanje ne traje beskonačno. Stigao sam do dna, stojim do ramena u hladnoj, blatnjavoj vodi punoj žaba. To je kraj silaska. Nebo nad Južnim Banatom je visoko gore, pretvoreno u ironični mali plavi krug.



Neko je srušio zid na napušteni kolosek. Kada je to bilo? Ima tome desetak godina. Ili tri godine. Ili je bilo juče. Nikom nije smetalo. Niko nije pokupio cigle. Nikom nije bilo žao. Zašto da nekome bude žao kad nikoga i nema.



Vidiš, sve su kuće skoro srušene, sa zidova je opao malter. Onaj stari, crvenkasti i žuti, austrougarski. Otkada Srbija ovde vlada sve je opušteno i niko se ne sekira i niko nema vremena za takve formalnosti. Malter se ljušti kako spečena koža posle napada napalmom. Lako, bez otpora. Samo godišnja doba još funkcioniraju. Bašte su prepune velikih crvenih cvetova. Ako legneš ispod videćeš kako prolaze oblaci, kako teče nebo.



Niko ne leži ispod. Nikoga nema na ulici. Velike švapske kuće od bledo žute cigle stoje kako spomenici. Praznina je u prostoru, praznina je u dugačim širokim ulicama, praznina je u ljudima. U vozu pričaju o tržnim centrima Beograda. To ima i u Parizu, ima i u Bratislavi i u Budimpešti. Pa mi smo svi potpuno povezani, svi su bili svuda, svi znaju sve i skoro da smo svi već rodjaci. Kažu da je dobro da Arapi kupe ovu zemlju. Sve da kupe. Za nas je previše plodna, mi nismo za to. Arapi neka nam sve organizuju. Nemci bi bili još bolji, ali neće da dodju, ponovo.



U vozu pričaju o bolestima, o teškim bolestima, to je omiljena tema. Doktori su pohlepni, traže novac, ne osećaju ništa, nežele da te izleče. Kažu da se sa tim stanjem treba pomiriti. Babe pričaju o unucima koji rastu u stranim zemljama. Videli su Diznilend. I babe su ga videle. Svi znaju za Diznilend. Mnogo se radi tamo. Ovde se ne radi ni malo, da bi se tamo radilo mnogo. Zato ovde nema Diznilenda. Sve su nam uzeli Kinezi. Nekome ćerka radi kao hostesa na bazenu, u SPA centru. I to je uspešna karijera. Bolje to nego kiosk. Onaj dolazi svaku noć kući sam, žena mu zbrinjava tudje goste. Mali uzdah, pa se okreće na drugu stranu. Ćuti i misli, ćuti i zamišlja sve to. Sav taj veliki, nedokučivi svet bogatih i napetih.



Nema više poezije. Mostovi se prelivaju finim rdjnim prelivima: jednom će se sve srušiti,ali nama nije važno. Ostali su spomenici. Teško je zamisliti da je bilo ljudi spremih da poginu za ideju. Groblja su prazna i spomenici su podignuti sa idejm da nas zavaraju. Nije ni bilo Drugog svetskog rata, ili ako ga je bilo Nemci su pobedili.



Nekoliko sela čudnih imena. Ima ljudi koji silaze. Želim i ja, ali moram u Vršac. Čudna smirenost šušti krošnjama velikih dudova i topola. Rode spavaju u svojim račvastm gnezzdima, lastavice lete. Divan je letnji dan.



Babe su divne, banatske babe. Njihova su lica naborana, ruke velike i grube. Bacaju nešto u peći, kuvaju džem. Iako sve stoji, vreme ide.



Voz puzi ravnicom. Vetar njiše suncokrete, trsku. Uranjam u jezero. Sa mnom plivaju šarene barske zmije. Osećam se jedno s njima. Okrenem se na ledja, gledam u nebo. Oblaci plove kao i ja. Da sam oblak, bilo bi dobro biti oblak. Lenjo lebdiš i vidiš sve, dok se ne dezintegrišeš, dok ne ispariš ili se izliješ dole i obraduješ žednu zemlju. Svakako nestaneš bez bola, pa se opet kondenzuješ u međuprostoru. Voda je čista. Pravik kolutove, ja sam riba. Skačem kao smešna žaba. Gravitacija me vuče. Onda tonem i vraćam se. Je li to radost u mei. Radost. Samo da mi izrastu škrge. Svejedno, gledam gore. Nigde ne idem, nikome ne trebam, ništa ne radim, nemam nikakvih namera, ne čeznem za bilo čim, neču ništa, ne sanjam o bilo čemu, ne želim ikakvu stvar. Samo sam živ. Sam sam ovde na sredini vode. Da krenem da se davim, ne bi me niko mogao spasiti. Ima nešto u tome, u opasnosti, u ivici života i smrti, u prepuštenosti sebi samom, u samoći. Ali teško da sam sam. Gledam gore, plavo nebo nad Južnim Banatom kao da mi se smeši. Pokušavam da poverujem u to.





MC