Кише су падале данима, поток више није жуборио радосно већ претеће као да ће сваког часа да пробије окове и да се проспе по Зеленковцу.Стока је постала депресивна а живина тиха, једино је Борин петао кукурикао жалосно и изгубљено, као да му се пореметио осећај за време тако да се оглашавао понекад и ноћу. Маховина се раширила попут ђаволих вена а трава се ражђикала и тамо где не треба. Сви су постали нервозни јер су већину времена проводили у Галерији и бунгаловима досађујући се. Бору то подсети на Сто Година самоће па напамет издекламова
Зло је било што је киша све доводила до лудила и међу зупцима најјаловијих машина израсло би цвеће ако се не би подмазале свака три дана, оксидирали би конци броката и буђ би се запатила на мокром рубљу. Атмосфера је била тако влажна да су рибе могле да уђу кроз врата и изиђи кроз прозор пловећи по ваздуху.
- Баш тако. Још мало па ће рибе и овде да улазе- добаци Дуле.
- Бојим се да ми стока не поцрка- надвеза се и Каменко.
- То Црна Краљица плаче- поче Боро причу.
- То су само измишљотине.- процеди опет Каменко незаинтересовано.
Боро настави причу о Црној Краљици. Кажу људи да је увек носила црне хаљине, јахала је црног вранца а стални пратилац јој је био гавран. Није се раздвајала од њега а ни он од ње. Красила је невиђена лепота, црне косе, бледа лица и румених усана али тврда и камена срца. Сматрали су је вештицом и причали језовите приче о њој и њеном гаврану који је младићима копао очи. Имала је пуно љубавника а била је удата за краља који за то није марио јер је знао да своје окрутно срце она неће ником дати. Бежала је од њега и тражила мир по околним шумама и ливадама све док није срела Витеза на белом коњу. Краљица и витез у мраку су били попут два неизбрушена бисера, као две латице једног цвета, како би се појавили, тако су и нестајали као трагови у прашини. Лутали су цветним ливадама, пожелели да полете али страх од Краљеве срџбе и жеље да дочекају заједничку судбину, претворила их је у искру из које је букнуо пламен невиђене страсти.
Витез је непознатог рода али учен и отмен, свирао је и музиком очарао Црну Краљицу. Налазили су се тајно код Краљичиног бунара. Били су два потока који стреме истој реци. Краљ је убрзо сазнао за њихову љубав а она му признаде да га љуби свим срцем својим, жарко и искрено. Краљ није могао да јој опрости, осудио је Витеза на смрт. Пре него што ће му одрубити главу кажу да је џелату нешто шапнуо и да му је тутнуо врећу злата.Краљица је добила његову главу и букет црних ружа. Изгубила се и кажу да су је људи виђали окамењену у облику неке стене. Становницима околних села нестајале су руже а они су причали да их је то Витез брао и остављао поред окамењене стене. Вранац и Витезов белац дуго су лутали сами по ливадама и шуми и нико није могао да их ухвати.
- А шта је са оном верзијом у којој је Паша напада и она нестаје?- збуни се Дуле
- Ово је друга верзија- Одговори му Дуле
Зорка је кјришом обрисала сузу да је нико не види а Боро је ипак видео. Насмешио јој се.
- Ма то су измишљотине- љутито одговори Каменко.- Све су жене Црне Краљице.
Кише су неперстано падале све до Лазареве суботе када су наједном престале. Људи су се крстили од среће, већ су помислили да је дошао Смак Света. Уочи Цвета девојке и деца су одлазили у поља да беру цвеће и оно се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се оно потапа у воду са златним или сребрним прстеновима а онда се том водом деца умивају. Негде се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци.
Боро га је убрао и букет је дао Зорки. Од тог дана она није могла мирно да заспи. Свакојаке мисли су јој се врзмале по глави, као да је неко бацио чини на њу. Сваке ноћи је одлазила раније на спавање него обично. Сви су приметили да се са њом нешто чудно догађа али су убрзо схватили и ко је кривац за то. Да би заборавила на те слатке муке време је проводила у раду или у одласку у Медну у Цркву Пресвете Богородице. Тамо се спријатељила са неким женама из села које су је саветовале како да придобије драгог којег воли јер су и оне виделе да је Зорка у некаквом чудном стању. Иако није веровала у бајање и мађије послушала је савет једне од њих