Na pijaci



Sulja, Popiš i Petar radili su na pijaci. Oni su bili deo ekipe Čistoće koja je bila odgovorna za veliku gradsku pijacu. Tu su provodili su po ceo dan, sakupljali otpatke od povrča, leti kore od lubenica. Popodne bi prali pločnike među tezgama, a zimi bi umesto toga čistili sneg. Posao je bio nepromenjiv, godinama, a opet, svaki dan beše malo drugačiji. Možda način kako je padala kiša, možda jednom popodne duga, neka međusobna šala, neki smeh. Dobro su poznavali pijačne prodavce, kretali se među njima, razgovarali. Za sitne usluge dobili bi nešto hrane koju su nosili kući svojim, po pravilu, gladnim porodicama. Neko bi dao dva jaja, neko jednu tikvicu, mesar bi ostavio velike kosti za supu. Trebalo je zaštedeti za zimu, platiti struju, dugove. problem sa letovanjima radnici čistoće nisu imali jer na daleka putovanja nisu nikada ni išli.



Jednoga dana dodjoše u Čistoću novi šefovi. Ne behu to više oni osioni, zadruigli i grubi ljudi, bivši čistači. Ne, sad su to bili menadžeri, ljudi sjajnih osmeha i lepih priča, ljudi sa kurseva za upravljanje i asertivnost, ljudi koji su znali da komanduju, a da ne povise ton. U odnosu na prethodnike, ovi su se šefovi ponašali skoro prijateljski, skoro sasvim uljudno. Jedino su po oblačenju odskakali od ostalih ti menadžeri. Kao d ane rade u Čistoći, uvek naparfemisani, uvek ležerni, uvek sportski stilizovani, sa kosicama i bradicama gde je svaka vlas bila pažljivo negovana i na svom mestu. Ne, oni nisu bili kao obični ljudi, videlo se to odmah. Imali su svoje kombinacije planove. To sve zajedno zvalo se „Put u Evropu”. Sve se menjalo. I stara radna odela čistača nisu bile dobre. Menadžeri pozvaše radnike da se slobodno požale ako uniforme nisu dobre, ako su ružne ili staromodne. I radnici se požališe. Postavio se problem gde nači uniforme čistača. Pa naša je privreda, oni koji su šili radna odela, sve to beše propalo u tranziciji, sve to nije moglo da se snadje na tržištu. Srećom, poznavao je jedan od menadžera nekog uvoznika, raspisaše tender i... za tili čas bila su to nova radna odela, i letnja i zimska i rukavice sve i više i bolje nego što su radnici sami tražili i mogli da pretpostave da je moguže dobiti. Na sličan način dobiše i novi alat, nove metle, nove lopate, pa i to nabaviše nekoliko puta, da se nadje, da ne bude posle da ljudi nemaju čime raditi. Sve se dakle menjalo na bolje pod vlašču menadžera, samo su plate uprkos inflaciji ostajale iste, jer, objasniše menadžeri da su to drugi fondovi, da to nije njihova nadležnost,



Sve se menjalo. Sulju, Popiša i Petra pozvali su jednom tako na razgovor i objasnili im da počinje reciklaža plastike, da je to u interesu zdravlja i blagostanja budućih generacija, da je Uprava uvek mislila na očuvanje okoline, da se kod nas tone i tone plastičnih flaša bacaju, da ih ima svuda, da je ta plastika otrovna, i tako dalje. Sada čemo reciklirati, sada ćemo raditi kao u Evropi. Raspisaše tender i kupiše veliki uvozni kontejner za plastišne flaše. I kontejner postaviše na pijacu. Sulja, Popiš i Petar bili su ponosni. Veliki, zeleni, sjajni kontejner... kao svemirski brod. „Samo javite kad se napuni”, kažu menadžeri.



Narod, navalio da reciklira, trpaju plastiu unutra. Nekad samo flaše, nekada i kese. Sve bi da izrecikliraju, svega bi da se reše, grad čistim da održe. Iznenadilo to i čistače, naše djubretare. Napunio se brzo kontejner, oni zvali Upravu. Dodje kamion neke firme. Kaže: „Ustupila nam Čistoća kontejner, mi smo sertifikovani za reciklažu, ISO 9000 i to...”. Zalepi neku naepnicu na isti, da se vidi ko je vlasnik. Pa kaže: „Hajd sad praznite kontejner, izdvojite samo flaše”.

Navališe momci. Nije bilo lako, osam kubika plastike. Razdvoji sve to, odvoji, upakuj. Dodje kamion, pokupi sve. „Bravo momci”, kaže menadžer.



Navališe naši junaci na posao. Srećni da ih je neko pohvalio, neko da je video. Posle tek primetili da im sve manje vremea ostaje za druge poslove, sve kasnije kući da dolaze. „Nije to ništa momci, tako je in a Zapadu”, kaže imjedan menadžer. I on sedi ceo dan sa svojim laptopom, i u kafić ide s alaptopom, odande radi, samo radi.



Prihvatiše to djubretari, od posla se raspadaju. Čisti ispod tezgi, skupljaj smeće, prazni kante. Onda opet na reciklažu. Sortiraj, pakuj. Evo i kartone sakupljaju, u bale vezuju. Gradjani ih tapšu po ramenu. Uprava več treči tender raspisala, opet nova radna odela. Kamioni samo odvoze...



E, sve bi se to nastavilo, poslovno i urbano, da im jednog dana vozač onog kamiona što odnosi flaše nije nešto rekao. Nešto kao „Radite momci zapnite, moj gazda je evo lep stan sebi za par meseci kupio”. I baci cigaru na asfalt i pljune i udje u kamion. Eto, to ih je mučilo, to im nije dalo mira. Na kraju našli aa internetu da država te firme što recikliraju potpomaže, plate saklupljača da dotira, a oni štu u Čistoći rade, da im to nije zaduženje, da oni s tim nšta nemaju.



„Budalom nas prave”, to im je prošlo kroz glavu. Prestanu da razdvajaju flaše od običnog smeča što su priprosti ljudi u kontejner jednako bacali. Flaše prljave, puno najlon kesa, a oni ni da mrdnu. Prodju ture, jedna, druga, treča. Pozovu ih menadžeri: „Što vi flaše ne čistite, žale nam se partneri?”.



„Nemamo vremena, prljava je pijaca gospodine, sve prljavija, narod stoka, ne misli na okolinu”



„Planirajte vreme, kaže menadžer, budite produktivniji, kao u Evropi budite”. Pa im nacrta neke šeme, svaki dobije svoj rejon pijace, svaki za sebe da radi, svoj interes da gleda, svak za sebe da bude odgovoran.



Radili tako Petar, Popiš i Sulja. Više se nisu družili. Radili malo i od bede. Na leto se slivnici na granicama čistačkih rejona zapušili. Ljudi se žale, kiša napravi poplavu, a one flaše i dalje prljave.



„Pa šta da radimo?” zavapili menadžeri. Izborna godina, iz opštine ih potrealo smrad na pijaci da srede.



„Sve je to zbog onih flaša. Recite vi onome privatniku nek nam plati, pa kad završimo pijacu, posle čemo. Nek bude po 15 evra po kontejneru. Toliko tražimo”.



Menadžer izbeči oči, uvek mu je smetala tudja pohlepa. „Da ne bude mnogo, ta je firma renomirana, to je skoro pedeset evra za sve vas”



„Ma, tražimo petnaest evra za sve nas, pa ćemo deliti...”



Obradova se menadžer, osmeh mu predje preko lica kao da je nešto smešno čuo. „Preneću”, kaže.



Posle nedelju dana dodje kamion sa onim istim šoferom. Smetlari se začude. Nije došao flaše da pokupi, nego ceo kontejner da odnese.



„Šta je bilo”, pitaju šofera.



„Skupi ste momci”, gazdi se ne isplati.



I posle nikada više nisu reciklirali. Samo su pijacu čistili. Menadžeri se navikli, sve manje dolaze, ne kontrolišu više, kad je lepo vreme, laptop u ruku i rade iz kafića. Planiraju nešto, optimizuju. I nove su menadžere zaposlili, toliko za menadžment ima posla.. A Pera, Popiš i Sulja čiste pijacu kao i pre. Plastiku i ostalo sve zajedno bacaju. I niko ne zna šta je bilo sa onom firmom što je država dotirala za reciklažu. Možda je vlasnik i zatvorio firmu, kad mu se ne isplati više. Jer stan je, kažu, lep sebi svakako zaradio. Ili radi nešto drugo, neki novi biznis. A možda i ne radi ništa nego samo sedi u istom kafiću kao i menadžeri iz Uprave i ispija kapućino.





MC